Razvojna pomoć – ali za proizvođače oružja?

U fondu Evropske unije za Afriku je 1,8 milijardi evra. To je novac koji je, kako tvrde u Evropskoj komisiji, namenjen „prevladavanju osnovnih uzroka ilegalnih migracija u Africi" – dakle za razvojnu pomoć. Besmislica, kaže novinarka Simone Šlindvajn, dopisnica nemačkog „Tagescajtunga" iz Afrike. „Tim novcem pre svega se finansiraju nemački i evropski industrijski koncerni i koncerni za proizvodnju oružja!" Šlindvajn je, zajedno sa još 24 novinara iz 37 afričkih i evropskih zemalja, detaljno proučila novu politiku EU po pitanju izbeglica. Oni su uspeli da dođu do „još neobjavljenih dokumenata koji su evropskoj javnosti do sada bili nepoznati", kaže urednik „Tagescajtunga" Kristijan Jakob koji vodi projekat „Šengen za Evropu – ograde za Afriku". Od petka (16.12.) rezultati tih istraživanja dostupni su javnosti. Mnoga dokumenta novinari su dobili od nevladinih organizacija poput „Stejtvoča" (Statewatch), ali informacije su stizale i od insajdera, koji su očigledno kritički nastrojeni prema novoj politici EU.

Novinari su tako saznali da je za Evropsku uniju, umesto podsticanja demokratije, sve više u prvom planu obezbeđivanje afričkih granica u cilju sprečavanja ilegalnih migracija. Ove sedmice potpisan je sporazum između Evropske unije i Malija kojim se ta država obavezuje da će prihvatiti izbeglice proterane iz Evrope. Uskoro bi trebalo da uslede i drugi, slični sporazumi. Simone Šlindvajn veruje da mnogi poslanici Evropskog parlamenta do sada nisu znali šta njihove vlade iza zatvorenih vrata dogovaraju sa afričkim diktatorima – recimo to da je EU obećala Omaru Al-Baširu, sudanskom diktatoru protiv kojeg je raspisana međunarodna poternica, da će njegovoj zemlji oprostiti dugove ako bude zaustavio izbeglice iz Eritreje i Etiopije na njihovom putu ka Evropi i ako bude primao nazad Sudance proterane iz Evrope. „Prebledela sam kada sam čitala pojedina strateška dokumenta", seća se novinarka. „Evropska unija odriče se mnogo toga oko čega se ranije trudila."

Veliki brat u Africi, zaštita podataka u Evropi

Umesto da razvojna pomoć bude uslovljena demokratskim načelima i ljudskim pravima, sada se nagrađuju države koje su spremne da zadrže migrante što dalje od Evrope, da prihvate ljude kojima je u Evropi odbijen zahtev za azil i uvedu biometrijske granične kontrole, kaže Šlindvajnova. „Biometrijska dokumenta trebalo bi, recimo, da se povežu sa kreditnim karticama." Tako bi svako korišćenje bankomata beležile ne samo finansijske institucije, već i državni organi. Planirano praćenje Afrikanaca daleko je opsežnije od onoga što je u EU dozvoljeno.

Prema istraživanjima „Tagescajtunga", od tih mera, između ostalog, profitiraju i proizvođači naoružanja i opreme poput „Erbasa" (Airbus) ili „Rajnmetala" (Rheinmetall).Te firme sada u mnogim zemljama u Africi postavljaju najmodernije uređaje za graničnu kontrolu. „Nemačke firme kao što su 'Gizeke' (Giesecke) i 'Defrint' (Devrient), specijalizovane za biometriju i šifriranje, sklopile su poslove od Alžira do Kapštata", tvrdi novinarka Simone Šlindvajn i ukazuje da afričke vlade ne samo da su dobrovoljni pomagači u zaštiti evropskih interesa, već i da slede svoje sopstvene ciljeve. Kenija tako želi da zatvori jedan od najvećih izbegličkih logora na svetu koji se nalazi na njenoj teritoriji uz granicu sa Somalijom. Ta zemlja namerava da, umesto toga, uz finansijsku pomoć Evropske unije, tamo podigne ogromnu ogradu. „U tom slučaju, somalijske izbeglice biće prisiljene da odu i neće moći više da se vrate", objašnjava Šlindvajnova.

„Maršalov plan" za Afriku?

I Nemačka želi da promeniti svoju politiku prema Africi. Ove godine mnogi nemački političari posetili su taj kontinent. Ministar za razvojnu pomoć Gerd Miler prilikom posete Senegalu, Nigeru i Ruandi, založio se za „Maršalov plan" za Afriku. Pojedinosti za sada nisu poznate. Ali pojam „Maršalovog plana je problematičan, smatra Ulrih Delijuz, stručnjak za Afriku iz Društva za ugrožene narode, koje takođe kritikuje nove sporazume EU o partnerstvu. „Taj pojam ljude podseća na obnovu nakon Drugog svetskog rata", kaže Delijuz i objašnjava da političari zloupotrebljavaju taj pojam kako bi prikrili svoje stvarne ciljeve: sprečavanje dolaska izbeglica i njihovo efikasnije vraćanje u otadžbine.

Izbeglički talas ka Evropi – to je opasnost koja se previše dramatizuje, uveren je Danijel Krečmar, urednik internet-stranice „Tagescajtunga": „Vesti da milion izbeglica samo čeka na ukrcavanje u čamce za Evropu, nema nikakve veze sa stvarnošću."

Od otprilike 14 miliona izbeglica koje se nalaze u 21-noj afričkoj državi, oko deset miliona nikada nije prešlo državnu granicu. Oni su dakle prognanici u svojoj sopstvenoj zemlji. U proteklih 16 godina, samo 400.000 Afrikanaca podnelo je zahtev za azil u Evropi.