Roštilj na Volstritu

Džordž Stiven se još početkom pedesetih godina prošlog veka stalno ljutio kada je nešto hteo da ispeče na roštilju. Bez obzira kakav komad mesa da je bio, rezultat je bio upitan. Pa čak je roštiljanje moglo i da se završi katastrofom. Džordž je naime živeo u jednom predgrađu Čikaga, a tamo je prilično vetrovito. Dim iz zidanog roštilja redovno mu se vijorio pravo u lice, a vetar je i sa ugljem radio šta mu je volja, pa je tako jedan kraj parčeta mesa uvek bio sirov, a dok tvrd kao ugalj.

Džordž je radio u očevoj firmi „Metalni proizvodi braće Veber“ koja je delove od metala proizvodila još od kraja 19. veka i logično da je odlučio da napravi roštilj koji neće da mu pravi probleme. Uzeo je dve metalne polukugle koje su prvobitno bile namenjene za proizvodnju velikih plovaka za vodu i od njih napravio roštilj koji može da se poklopi kad počne da da duva vetar ili kad ispod mesa izbije plamen.

-pročitajte još: Leskovac – bol u krepkoj duši

Plameni uspeh

Tako je 1952. nastao „Džordžov kotao za roštilj“ (George’s Barbecue Kettle). Ubrzo su mnogi u SAD poželeli baš takvu spravu u svom dvorištu. U očevoj firmi su još neko vreme proizvodili i druge stvari, ali vrlo brzo je izrada roštilja postala najvažnija aktivnost.

Gotovo 70 godina kasnije, ta zaista prava američka priča o uspehu dosegla je vrhunac: firma koja se danas zove „Proizvodi Stivena Vebera“ (Stephen Weber Products) postala je koncern aktivan na svim kontinentima, a od pre nekoliko dana njihove deonice dostupne su i na Volstritu.

Početak obećava: početna vrednost dionica bila je 16 dolara, a na kraju prvog dana već 16 i po. Stručnjake ni najmanje nije iznenadilo to što je Veber baš sada izašao na berzu. Među profiterima pandemije našli su se i proizvođači roštilja. To je i logično: restorani su bili zatvoreni, tako da su mnogi kod kuće pripremali stejk ili hamburger. Vremena za to bilo je na pretek.

-pročitajte još: Pandemijska renesansa roštiljanja

Hoće li opeći prste?

Mnogi su shvatili da im je potreban bolji roštilj, pa su požurili u kupovinu: Veber je 2020. ostvario rekordni promet, a odlična prodaja roštilja i pribora za roštilj nastavila se i u prvom polugodištu ove godine. Do 31. maja Veber je prodao proizvode u vrednost od 963 miliona dolara, 62 odsto više nego u istom periodu prošle godine.

Veber inače u ponudi ima i roštilje koji koštaju tridesetak dolara, ali najbolje prolaze mnogo skuplji modeli čije se cene kreću i do 4.000 dolara. To je dodatni razlog zašto se u tom periodu dobit utrostručila.

Ipak, iskusni „vukovi“ sa Volstrita smatraju da bi s Veberovim deonicama ljudi lako mogli da opeku prste. Godina korone bila je izuzetak, a ogromno američko tržište je za roštilje i pribor samo od marta do maja ove godine već potrošilo više od 1,8 milijardi dolara.

Igra s kineskom vatrom

Tržište roštilja je, inače, odavno zasićeno. Dva od tri Amerikanca već ima nekakav roštilj u dvorištu, i u godini pre korone promet proizvođača bio je 1,3 milijardi dolara, nešto manje nego 2018. Čak i promet Vebera se 2019. smanjio za 56 odsto.

Nik Masters iz agencije za analizu tržišta „Ibis“ je skeptičan: kupovina novog roštilja zavisi od toga da li će da raste kompletna ekonomija. Ujedno, sama tehnologija roštilja se nije mnogo promenila, maltene još od pronalaska vatre – iako proizvođači svojim roštiljima dodaju stalno neke nove sitnice. Analitičari procenjuju da bi tržište do 2025. moglo da raste od najviše 1,4 odsto godišnje – a i to samo ako ljudima bude dobro išlo.

Na tržištu roštilja zapravo vlada žestoka gužva: u SAD je Veber i dalje glavni igrač i tamo ostvaruje čak 58 odsto prometa, iako u stvari drži samo 23 procenta tamošnjeg tržišta. Zanimljivo da je taj američki proizvođač roštilja nemačkog imena daleko dominantniji na tržištu Nemačke gde gotovo svaki drugi ljubitelj roštilja ima Veberov proizvod.

Veber ogromnu pažnju posvećuje onim mušterijama koje smatraju da s njihovim roštiljem kupuju „vrhunski i kvalitetan proizvod“ koji će, eto usput, i malo više da košta. U prospektu koji je izdat povodom izlaska na berzu, pojam „brend“ spominje se 221 put. Ipak, u istom prospektu se navodi i da „čak i ako potražnja nastavi da raste, može da se dogodi da mi zbog problema u proizvodnji i kapacitetima nećemo biti u mogućnosti da udovoljimo toj potražnji“.

Nestali u plamenu?

Naime, i Veber mnogo delova proizvodi u Kini, kao i u drugim zemljama, tako da je i on pogođen sadašnjim problemima u isporuci, baš kao i neki njegovi konkurenti koji gotovo sve proizvode na Dalekom istoku.

Povrh svega, Veber je već četvrti proizvođač roštilja koji se ove godine pojavio na Volstritu. A berzanski stručnjaci su nepoverljivi: restorani su ponovo otvoreni, stejk može da se pojede i „negde napolju“. Ljudi su sada za roštilj kupili sve što se kupiti može, pa će to valjda i da im potraje koju godinu. Njihov zaključak je sledeći: možda je ipak bolje kupiti Veberov roštilj, nego njegove deonice? One u svakom slučaju danas koštaju 17 dolara.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu