Ruska romansa

Nastavak serije Orkestar žena koje su me ostavile

Piše: Jovan Nikolić

Jesam li ti već rekao da sebe uhvatim kako se šunjam po kući u kojoj živim. Da hodam na prstima kao prestupnik. Kljucajući hvataljkama opran veš po štriku ona bi kazala: Ah izašao si iz tvoje mišje rupe. Gazda Vlaja me je dočekivao na terasi pored koje sam morao da prođem: Evo ga naš pećinar. To mi je isto tih godina u šali kazao prijatelj Rudi: Vidim te iz barake kako dolaziš na posao koračajući kao da gaziš po jajima. Da te niko ne vidi i ne čuje. Evo ga nevidljivi Jovan, kažem kolegama.

Gledao sam ga kao da je sve u redu mada mi ni malo ne beše prijatno dok sam slušao šta govori o meni pred kolegama. Nisam imao uvida da me neko posmatra, još manje bi meni samome bio dostojan način na koji se kreće moje telo. Da sebe ne vidim onako kao što me drugi vide bilo je donekle logično ali bi me, svejedno, tuđi uvid postideo i dovodio do izvesnog stepena unutrašnje panike. Na licu sam velikim naporom pokušavao održati lažni izraz pribranosti svaki put kad bi me ko drugi zatekao sred mojih mana i svojstava.

*

Doputovala je jutros u posetu. Trebalo je da odvede dete kući i uručila mi je dokument o razvodu na potpis. Nije htela ni kafu. Tek što je odložila prtljagu i počešljala se, rekla je: Izađimo napokon napolje, hoću da uronim u ovaj drevni i prelepi grad. Hoću da vidim baš sve, da kradem očima. Znala je neuporedivo više od mene svaki kutak u ovom gradu, ona koja je prvi put u Vijeni. Pratio sam je kao slike iz galerije zaboravljenih snova koji me i do danas progone snagom odsustva.

Ona, koja je nakon svih starateljki i žena iz orkestra došla na moj unutrašnji vapaj kao prizvana. Doktorka iz Novosibirska preletela 5.847 kilometara i šest vremenskih zona da bi me iscelila od nakupljene tame osećajne biografije. Taj naš susret i njen rad na meni, tada veoma ozbiljnom medicinskom slučaju, sada, sa ove distance, ne izgleda mi ni malo slučajan.

Oljga D. devojka pustopašna smeha, duge kose i omalena rasta imala je jake ruke istrenirane kiropraktičkim masažama, lečila je ljude u Beogradu. Preko dana nišanila je prstima po telu obolelih čakra na energetskim meridijanima. Za večerinki svirala je gitaru i pokad na klaviru hvatala akorde prateći sebe dok nam je, njenim prijateljima, tankim falsetom pevušila ruske romanse. Voleli smo Oljgu D. Svako na svoj način.

Jedne je večeri sa prijateljima svratila u Klub Bardova u Beogradu da čuje kako to tamo peva njen pacijent. Pred poslednji blok pesama pozvala me diskretno za njihov sto, salila komplimente i zamolila da pomognem suprugu njene prijateljice pa da zajedno sa njim unesem krevet za masažu u njen novi stan. Nema problema, krevet je već na krovu njihovog automobila, nije težak i samo ga treba ukrcati u lift.

U jedan sat po ponoći zalud smo uguravali medicinski ležaj koji nikako nije mogao kroz vrata lifta. Morali smo nas dvojica pešice, sa ležajem na leđima, da glavinjamo do osamnaestog sprata! Pospiš panjemnoška zdjes, kazala mi je Oljga dok je peškirom tapkala znoj sa moga lica. I ja paspal tam panjemnoška. I kagda ja uže prasnulsja mi već smo delili bračnu postelju i proslavili godišnjicu rođenja sina Davida.

*

Kasajući za njenim žustrim koracima kao u ruskog soldata, uskim ulicama do Štatoperhausa, sa Davidovom rukom u mojoj, i ovde, u Vijeni sam se osećao njenim gostom. Ti si neizlečivi pećinski čovek i naravno neizlečiv od kafana, kazala mi je kada sam, gotovo padajući s nogu, zamolio da svratimo na okrepljenje, podrazumevajući za mene času crnog vina.

Završili smo kasno u noć večeru uz bocu Špetburgundera u kafani pod prozorom mog stipendijatskog apartmana.

Ni rečju nismo spomenuli razvod. Znali smo da David sluša pažljivo i čuje svaku reč, svaki povišeni ton našeg razgovora, ma koliko naoko delovao nezainteresovan i udubljen u igrice na nintendu. Pri povratku u stan, na stepeništu, kajao sam se što te večeri nisam uspeo, kao i uvek kada je potrebno da izgovorim onu jedinu rečenicu što je trebalo izgovoriti. Da mi je žao. Da mi je ovde, u pupku, u središtu moga tela i bića, žao… Zašto dovraga nisam kazao ono što je tada bilo daleko važnije od svega sporednog što sam kao u bunilu izgovarao, kao lutka u rukama trbuhozborca?

Probudio sam se rano, progonjen žeđu i potrebom da se pomokrim. U polumraku pre rasvitka ugledao sam je kako raspuštene kose, polunagih butina, provirelih ispod pokrivača, spava čvrstim snom. David je sklupčan, u fetusnom položaju spavao između naših dvaju tela. Prekrio sam njenu nagost i poljubio je u obraz. Nasmešila se u snu, promeškoljila i prebacila ruku preko grudi. Poljubio sam je kao što ljubim svu svoju decu. Ona se tako dečije nasmešila. Osetio sam prazninu u duši. Ranojutarnji nespokoj. Munjevit i dubok uvid da sam svoju sreću sa ovom ženom zauvek izgubio. Isti onaj osećaj beznađa koji me ume podići iz sna ili me stane opsedati izjutra kada se probudim, samome sebi tuđ, sam i pust.

(I opet tuga. Čitavog života samo tuga.)

*

Sad ćeš da probaš manastirku rakiju iz Čačka, dočekao me kum moga brata. Kucnuli smo se i prekrstil kako običaj nalaže, on i ja i nepoznata njegova gošća koja mi je nakon druge čašice predložila da mi pogleda linije na dlanu.

Moraš da joj veruješ kume, ona je mrak.

Kakav mrak, pomislio sam, izvesna znanja čitanja iz dlana imam i sam i verujem da mogu da tumačim bolje od nje. Svejedno pružio sam dlan.

Koliko imaš dece, pitala me.

Jednoga sina. David još nije bio ni u prednacrtu.

Ti ćeš imati još troje dece.

Kakva glupost, pomislio sam, kakav jeftin blef kvazihiromanata.

Da, i?

I ti ćeš vrlo brzo živeti u drugoj zemlji.

Ona svakako nema veze sa hiromantijom i hirognomijom, mislio sam i zahvalio se učtivo.

A? šta kažeš kume?

Mrak, nema šta, može li još jedna manastirska?

*

Na osamnaestom spratu nebodera na razmeđu Novog Beograda i Zemuna, u nameštenom stanu pored sobička za ordinaciju, u dnevnoj sobi stajao je pijanino. Za zajedničkih slobodnih večeri, doktorka Oljga igrala pa njem. Katkad je pevušila sama a kadgod sam ja uzimao tercu. Bivalo je tako da jednu romansu (Ja strjetil vas) nisam nikada, ali nikada uspeo da dopevam. Zapelo bi mi u grlu već nakon prvoga refrena i tu bih se zaustavio da se ne bih istinski gorko zaplakao. Ona se kidala od smeha. Ta moja čuvstviteljnaja reakcija na refren baš te pesme ostala je do dana današnjeg. I ne samo to. Ja sam inače umeo da se raspilavim na ruske filmove i rusku muziku još za detinjstva i momaštva. I danas isto. Kao da mi je ta ruskaja grust bila rođenjem pridodata. To unosi ozbiljnu pometnju oko mojega porekla, kao da su mi preci iz ruskih stepa i pusta dojahali na Balkan. Ali da ne mogu do kraja otpevati baš tu, rusku grusnu romansu Ja strjetil vas, a da se ne zaronzam je opit koji se i danas svaki put može proveriti. Bolje da ne proveravam više. Zašto sam vsjegda na ivici da izlijem vlagu iz očiju na zvuke ruskih muzičkih produkata možda bi neko pametniji rastumačio nekakvom mojom prirodnom predispozicijom na taj osećajni štim, ili sam već prethodnim iskustvima iz intimne biografije bio natopljen, tačnije potopljen u živo blato grusti.

Početkom marta 1999. Oljga je dobila pismo iz ruskovo posljanstva kojim je ambasada Rusije pozivala svoje građane na boravku u Srbiji da se tog i tog datuma na beogradskom aerodromu ukrcavaju u tupoljeve za evakuaciju u Rusiju usled nastupajuće Operacije savezničkih snaga Operation Allied Force, i adjehala damoj vmjeste s rjebjonkom!

Ne bih se mogao zakleti da je ona bila moj izbor, bila je pristanak zatočenika sopstvene bezvoljnosti. Naši zagrljaji bili su nalik na mlataranja utopljenika. Ona za mene bila plutajući pojas za spasavanje, ja za nju bio slučajnik iz omanje barake Gulaga, idealan transporter u ostvarenju njenog plana za dalju evakuaciju. Savršeno je instiktima sibirskih begunaca prepoznala karovu, fenomenu kojega je opisao Solženjicin.

Putovao sam vmjeste sa njom kao odocneli putnik vagona u koji se smestio ne znajući ni kamo, ni do kada, bez želja, bez snova, bez odredišta. Dok me ovde, na stanici u Kelnu, nije stiglo nimalo prijatno iskrcavanje. Čim se dokopala kopna, udaljila se dugom ulicom držeći čvrsto za ruku rjebjonka koji je trčkarao jedva sustižući njen tvrdi soldatski korak u bolji život, da bi me do danas budio sred noći njegov davni priziv:

Papa, kagda ti prijdeš damoj?