To je tragedija. Već mesecima Kelnska nadbiskupija i njen poglavar, kardinal Rajner Marija Velki zabavljaju nemačku javnost držanjem u tajnosti i balansiranjem po pitanju suočavanja sa seksualnim zlostavljanjem koje su počinili sveštenici. Ali, „zabavljanje“ je u stvari potpuno pogrešan pojam: Velki izaziva zgražavanje. Njegovo ponašanje više ne razumeju ni dobronamerni katolici.
Za nekoliko nedelja biće objavljene statistike o odlasku vernika iz Katoličke crkve. Tada pobožni interpretatori tih podataka obično govore o „gubitku vere“ i „slabosti vere“ kod brojnih ljudi koji Crkvi okreću leđa. Eh, kad bi hteli da budu iskreni! Iz Kelna i Diseldorfa, najvećih gradova u Kelnskoj nadbiskupiji, sve je više izveštaja da se na termin za istupanje iz Crkve kod nadležnih državnih ustanova mora čekati mesecima!
„Nulta tolerancija“ u Kelnu
Onaj ko glasno najavljuje „nultu toleranciju“ mora i da praktikuje razjašnjavanje, mora i da živi „nultu toleranciju“. Inače ga vernici napuštaju.
Već više od dve godine kardinal Velki sprovodi sopstveni kurs suočavanja sa zlostavljanjem koji je najavljen ofanzivno i koji je izazvao pažnju. Ali, u poslednjih pola godine iz Kelna se sve češće mogu čuti vesti koje tome protivreče: nadbiskupija je navodno delovala u ime osoba pogođenih zlostavljanjem, ali te osobe osećale su da su instrumentalizovane i uvređeni su otkazali saradnju. A onda je kardinal iskoristio božićnu misu da bi s pulta uzvišene kelnske katedrale kao izvinjenje prodavao ono što nije bilo izvinjenje, i kako bi medijima pripisao odgovornost za sablazan i zgražavanje.
Kardinal je okupio savetnike iz raznih advokatskih kancelarija, a onda je dospeo i do jednog koji je do sada bio poznat po slučajevima iz desno-populističkog miljea Alternative za Nemačku (AfD), a ne po crkvenim slučajevima. Na kraju je nadbiskupija, koja je nekada imala uglednu kancelariju za medije i informisanje, pozvala odabrane predstavnike medija na takozvani „razgovor o pozadini“ i najpre im pružila na potpis izjavu da ništa od onoga što čuju neće objaviti. Susret je propao. Poverenje izgleda drukčije. Onaj ko se obaveže na ćutanje, brzo postaje saučesnik u zlodelu.
Krivi su mediji
Velki time jasno pokazuje šta misli o nezavisnom suočavanju i razjašnjavanju zlostavljanja. Slučajevi zlostavljanja su u Nemačkoj i drugim zemljama dugo bili obelodanjivani samo ako su žrtve imale hrabrosti da savladaju stid i prekinu da ćute. I ako su mediji to objavili, i formirali javnost drugačiju od zvanične Crkve. To važi i za situaciju u Kelnskoj nadbiskupiji. Te teme se drže većinom novine i radio-stanice. One su ustanove koja praktikuju dobro novinarstvo, neugodno za moćnike.
Sada su u Kelnu krivi mediji – tako je objavio kardinal sa oltara. A Crkva kod razjašnjavanja stvari nade polaže u izjavu o držanju u tajnosti, što podseća na diktaturu i Štazi. Tokom više od 30 godina novinarskog rada bio sam na stotinama „razgovora o pozadini situacije“ s predstavnicima crkve ili politike. Nikada nisam morao da potpisujem izjavu o držanju u tajnosti.
Sve to pripada ružnom licu Crkve pod reflektorima. Tim je važniji rad medija na razjašnjavanju stvari.
Spotlight Boston
Godine 2015. u bioskope je stigao američki film „Pod lupom (Spotlight), od februara 2016. prikazivao se i u Nemačkoj. Nešto pre toga dobio je Oskara za najbolji film. „Pod lupom“ priča priču o novinarima dnevnih novina „Boston gloub“, koji razotkrivaju seksualno nasilje u Crkvi u Bostonu, gradu koji je manji od Kelna. Te novine su pre 20 godina razotkrile jedno od najodvratnijih poglavlja u američkoj Crkvi – koja nije siromašna odvratnim poglavljima.
U Bostonu su se stvari odvijale kao i na drugim mestima: zločini su zataškavani, vršen je pritisak na žrtve i članove njihovih porodica, sveštenici-zlostavljači premeštani su iz jedne župe u drugu. A za sve je znao i njihov poglavar, bostonski kardinal Bernard Frensis Lo. On je tada imao skoro 70 godina, podneo je ostavku i kasnije je dobio mesto u Rimu.
Ko zna koji sveštenici i biskupi u Nemačkoj su videli taj film? Jer, „Pod lupom“ je bio poučan film, i to ne samo o Crkvi i institucionalnom zataškavanju. Taj film je i omaž novinarstvu, upornom istraživanju i razjašnjavanju, novinarskom načelu da se žrtvama da lice i da se ispriča njihova priča. To je sloboda medija.
Da li je biskup Becing bio u bioskopu?
Sredinom novembra 2020. predsednik Nemačke biskupske konferencije, biskup Georg Becing, zahvalio je medijima, imajući pritom u vidu kurs Kelnske nadbiskupije. Oni su razjasnili ono što „mi možda ne bismo bili u stanju da razjasnimo“, rekao je Becing. Pritom je naveo suočavanje sa zlostavljanjem i suočavanje sa zataškavanjem.
Neki su Becingove reči interpretirali kao objavu bankrota – jer predsednik Biskupske konferencije je lepa titula, ali on nema nikakvog uticaja na pojedine biskupe u zemlji.
A možda je Becing samo bio u bioskopu. I zato zna da novinarski rad ponekad ode dalje – uprkos otporu crkvenog sistema, koji smatra da su sveštenička moć i identitet apsolutni. Još uvek. Vreme je da se i u Kelnu upale reflektori.