Kada neki političar izjavi za drugog da je „paranoičan“, to je u većini slučajeva bezobrazno. Ali kada šef nemačkih Socijaldemokrata (SPD) Martin Šulc to kaže za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, onda je to veoma blizu istini.
Na relaciji Berlin-Ankara ništa više ne funkcioniše. Nemačka vlada mesecima je preduzimala diplomatske napore, trpela sve provokacije i poštovala norme dobrog ponašanja. To je išlo čak i do samonegiranja, i do odustajanja od sopstvenih principa. A onda je pre nekoliko sedmica promenila kurs. Sada ona stvari naziva pravim imenom: kada se nemački državljani u Turskoj hapse na osnovu apsurdnih optužbi – kao što se to desilo aktivisti za ljudska prava Peteru Štojtneru – kandidat socijaldemokrata za kancelara Martin Šulc otvoreno upotrebljava pojam „taoci“. Nemačka vlada upozorava na opasnost od putovanja u Tursku.
Ta promena kursa – tako se bar jedno vreme verovalo – imala je efekta u Turskoj. Ton u ophođenju postao je umereniji. Konačno, Turska ne želi da odustane od nemačkih turista, niti od angažmana nemačkih firmi.
Ali sada se klatno ponovo zaljuljalo na drugu stranu. Najpre je Erdogan nemačke birače turskog porekla pozvao da na izborima za Bundestag krajem septembra ne glasaju za Demohrišćane (CDU), Socijaldemokrate ili Zelene – u njegovim očima sve same neprijatelje Turske.
Jasno je, Demohrišćane on gleda kroz svog smrtnog neprijatelja Angelu Merkel, a SPD autokrata sa Bosfora vezuje pre svega za ličnost Zigmara Gabrijela, ministra spoljnih poslova Nemačke koji se uvek jasnije izražavao od svog prethodnika, sadašnjeg nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera. A ime Zelenih se u Nemačkoj stalno oglašava jedan od najomraženijih nemačkih političara u Turskoj – predsedavajući toj partiji Džem Ozdemir. On je za Erdogana i mnoge druge nacionalistički nastrojene Turke jednostavno izdajnik svog naroda, bez obzira čak i na to što on nikada nije ni živeo u Turskoj.
Nova dimenzija
Nova dimenzija u svemu bilo je hapšenje nemačkog pisca Dogana Akhanlija tokom odmora u Španiji – po nalogu Erdogana i pod optužbama da je podržavao teroriste, šta drugo. U međuvremenu je Akhanli ponovo na slobodi, mada trenutno ne sme da napusti Španiju.
Pravno gledano, postupak je ispravan: Turska je preko Interpola podigla međunarodni nalog za hapšenje pisca Akhanlija i španske vlasti su morale da za pritvore. Ipak ostaje nelagoda pri pomisli na to kako je uopšte moguće da se protiv nekoga poput Akhanlija podigne takva poternica. Naravno da članice Evropske unije pitanjima bezbednosne politike sarađuju i sa Turskom, ali ta u osnovi opravdana saradnja, morala bi da pod hitno bude preispitana u svetlu ponašanja turske vlade.
Slaba uteha
Trenutno može da se zaključi sledeće: jasan i direktan jezik Nemca je ispravan, bilo da se radi o verbalnim ispadima turskog predsednika, bilo da je reč o proizvoljnim hapšenjima. Ministar spoljnih poslova Gabrijel odmah se lično umešao u Slučaj Akhanli, zahtevajući od Španije da pusti pisca turskog porekla s nemačkim državljanstvom na slobodu i pristup konzularnoj zaštiti. To u Španiji očigledno nije ostalo bez odjeka. I dobro je što je tako.
Ali kada je reč o nemačkom novinaru Denizu Jučelu ili aktivisti za ljudska prava Peteru Štojtneru, ljudima koji se nalaze u turskim zatvorima, nova nemačka politika direktnosti još nije donela pozitivne rezultate, iako su zatvorski uslovi za Štojtnera u međuvremenu malo poboljšani. I žalosna istina je da su Nemcima na kraju krajeva u ovakvim slučajevima vezane ruke. Na sreću, sa Španijom to nije bio slučaj, posebno kada se ima u vidu da Erdogan svoj paranoičan lov na Nemce koje vidi kao neprijatelje svoje vlade, širi i na druge zemlje Evropske unije. To je slaba, ali bar nekakva uteha.