Titrajući crno-beli snimaj američke vojske navodno pokazuje tim Iranske revolucionarne garde u brzom čamcu kod naftnog tankera u Hormuškom moreuzu. Prema američkim tvrdnjama, tu iranske elitne jedinice uklanjaju neeksplodiralu magnetnu minu sa trupa tankera. U američkim zvaničnom čitanju, Iranci tako uklanjaju dokaze, a to znači da Teheran stoji iza napada na dva tankera.
Da li je to poznati „pištolj koji se puši“, dakle „dokaz“ da je neko uhvaćen na delu kojim bi politički mogla da se pravda vojna odmazda? Treba li uopšte da verujemo videu i priči koju uz njega serviraju Sjedinjene Države?
Sumnja je više nego opravdana jer još je rat protiv iračkog diktatora Sadama Huseina 2003. godine počivao na potpuno lažnim tvrdnjama američkih vlasti. Osim toga, danas živimo u digitalnom dobu kada je manipulacija snimcima i sličnim dokaznim materijalom još lakša nego onda.
Na prvi pogled deluje nelogično da bi Iran – čak i tamošnji tvrdolinijaši – spremno Sjedinjenim Državama isporučili povod za mogući rat koji, s obzirom na odnos snaga, Teheran na kraju može samo da izgubi. To je jedna strana priče.
Druga je da stručnjaci tvrde kako Iranska revolucionarna garda zbilja ima „ekspertizu“ u rukovanju magnetnim morskim minama. Podsećaju da je Teheran više puta pretio da će u slučaju konflikta sabotirati slobodni pomorski saobraćaj kroz Hormuški moreuz koji je od vitalnog značaja za trgovinu sirovom naftom i svetsku privredu.
Napad na tankere bi se tako mogao interpretirati kao pokušaj Irana da pokaže mišiće, da Amerikancima demonstrira: Mi imamo svoje načine, nećemo se predati.
To su sve špekulacije. Baš kao i teorije da se iza napada krije američka, saudijska ili izraelska zavera. Tačno je da se, s obzirom na strateške interese u SAD, Izraelu i državama Arabijskog poluostrva, može prepoznati više motiva za podmetanje povoda da se okrivi Iran.
Ali ima jednako toliko pokazatelja koji govore protiv tog scenarija – recimo Donald Tramp. On je izabran za predsednika uz obećanje da će se SAD vojno povući sa Bliskog istoka. Rat protiv Irana bi verovatno nosio brojne gubitke i ne bi bio dobijen bez kopnenih trupa. Mrtvi američki vojnici svakako ne bi povećali Trampove šanse da krajem sledeće godine bude ponovo izabran za predsednika.
Na posletku ostaje gorko saznanje da, ko god stoji iza provokacije u moreuzu, očito postoje snage koje uprkos svakom političkom razumu i humanosti uzimaju rat olako ili ga čak vide kao „rešenje“ konflikta. To je opasno.
Rat u Persijskom zalivu imao bi razorne posledice po mnoge zemlje regiona, posebno one u kojima delaju proiranske paravojske – Jemen, Sirija, Irak, Liban. Verovatno bi bili pogođeni i Izrael, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Emirati.
Takav rat bi imao samo gubitnike. Nemačkoj i Evropi, sa njihovim ograničenim uticajem, ostaje da učine sve kako do rata ne bi došlo. Pa ipak ostaje bojazan da se bliži rat koji navodno niko ne želi.