„Sadam je voleo mog oca“

Saif Al-Basri ne krije: „Moj otac je moj idol“. Isklesao je njegovu bistu koju drži na počasnom mestu u stanu. Jer on ne zna gde mu je otac.

Kameni lik svog oca napravio je još 2006, neposredno nakon što ga je stariji polubrat doveo u Minster i nakon što je u Iraku njegov otac otet. Doveo ga je, kako je rekao, da bi „u Nemačkoj mogao da ispuni san tvog oca“.

Saif je želeo da postane lekar, baš kao i njegov otac. On je studirao medicinu u Lajpcigu početkom šezdesetih i onda se vratio u Bagdad. Tamo je postao jedan od najboljih – ne; najbolji lekar u čitavom Iraku, tvrdi njegov sin.

Taj glas dospeo je i do predsedničke palate i Sadama Huseina. Svojevremeno je Ibrahim Al-Basri ispričao jednom nemačkom novinaru da ga je Sadam odabrao za ličnog lekara jer mu se dopala njegova odvažnost i otvorenost kada mu se predstavljao. On se zaista dugo godina starao za zdravlje iračkog diktatora, a i Saif ne zamera ocu što se stavio u službu najmoćnijeg čoveka Iraka.

Jer Sadam je u početku želeo da modernizuje Irak, objašnjava nam sin lekara. Tek kasnije je postao tiranin koji je bez skrupula ubijao. I on lično bio je član Sadamove omladine i bio fasciniran diktatorom: „To je tako bilo tada“, kaže. Njegov ujak nije bio naklonjen režimu, ali bi odmah zaćutao kada bi mali Saif upao u sobu.

Član Sadamove omladine kod oca u zatvoru

Saif je zapravo bio još beba kad je Sadam strpao njegovog oca u zatvor. Njegov sin uveren je da je upravo odvažnost njegovog oca i otvorenost prema Sadamu na kraju gotovo koštala života. Saif je rođen 1989, a 1990. je njegov otac optužen za veleizdaju. Sud ga je osudio na smrt, ali je kazna promenjena u doživotni zatvor. „Sadam je voleo mog oca“, tvrdi Saif i siguran je da je diktator lično poštedeo svog bivšeg lekara od streljačkog stroja.

Ipak, hapšenje oca bila je katastrofa za porodicu. Najstariji sin morao je da prekine studije, a oduzete su im i dve kuće koje su imali, baš kao i „sve vrednosti u banci“. Ali diktator je poznavao i Saifovu nemačku maćehu, prvu ženu Ibrahima koja je živela u Bagdadu – porodica je smela da zadrži jednu kuću. Upravo ga je sin maćehe, Saifov polubrat na kraju doveo u Nemačku.

Zato su prve uspomene Saifa na njegovog oca u suštini posete zatvoru. Jednom mesečno porodica bi smela da provede sa ocem dva, ponekad tri sata. Saif se seća igračke koju mu je otac napravio u svojoj ćeliji, poljupca kojim bi ga dočekao i televizije koju je gledao dok su njegovi roditelji razgovarali o „ozbiljnim“ stvarima. Naravno, tu su bila još i pisma i pesme koje je pisao u zatvoru i priče koje je slušao o svom ocu od drugih članova porodice.

A na vratima – otac!

Odjednom, baš kao što je uhapšen, njegov otac je iznenada pušten iz zatvora 2002. Zašto je pušten? To Saif ni danas ne zna, baš kao što ne zna ni zašto je uhapšen. Nakon toga je njegov otac vodio jednu fondaciju za žrtve režima, a osnovao je i političku stranku i bio politički aktivan. Sadam je u međuvremenu svrgnut, ali kada je pitao oca da li mrzi diktatora jer ga je tako dugo držao u zatvoru i želeo mu smrt, on ga je pogledao i rekao: „Ako neko dođe na moja vrata i zatraži pomoć, pomoći ću mu.“ Kao lekar, on to mora da uradi. Zbog takvih reči njegov sin ga smatra herojem.

Onda je došao i dan kad je njegov otac opet nestao iz njegovog života, ovoga puta verovatno zauvek. Saif je bio u školi, a i čitava porodica je tek uveče primetila da nema oca. „U tim danima imao je mnogo sastanaka jer se kandidovao za predsednika“, objašnjava Saif. Porodica i inače nije znala gde se tačno nalazi, ali nije bila ni iznenađena otmicom. Njegovog jedanaestogodišnjeg brata takođe su ranije oteli, kako kaže Saif – „mafijaši“, bande koje su u danima građanskog rata otimale ljude da bi ubrale otkupninu. Za brata su platili otkup, a stigao je zahtev i za otkupninu Ibrahima.

Ne želim ni da se pitam

To je platio njegov ujak. Koliko, to ne zna, ali je to bilo sigurno mnogo: 20, možda 30 hiljada američkih dolara. Ali ipak nije pušten, niti su ikad više nešto čuli od otmičara. Ko je bio otmičar? „Nemam pojma“, priznaje Saif. Njegov otac nije bio baš neki naročiti vernik – možda je naljutio nekakvu islamističku usijanu glavu. Možda su bili politički protivnici, jer ga je i Saifov ujak stalno upozoravao da pazi šta priča i da ne pravi sebi toliko protivnika.

Da li veruje da je njegov otac još živ? To je pitanje koje je Saif očekivao, ali još ni sam ne želi da zna odgovor. „Ne želim da prestanem da se nadam“. Za Saifa je njegov otac još živ, ali priznaje: „Izbegavam da to pitanje uopšte postavljam.“ Jer odgovor previše boli.