Sakupljač kostiju

Ramiz Nukić se sedam godina nakon genocida vratio u svoju kuću na padinama Kameničinog brda iznad bratunačkog sela Kravica. Kaže da nije preterano uzbuđen zbog presude Ratku Mladiću, optuženom za zločine nezapamćene još od Drugog svetskog rata.

„Oni će kazniti zločince i oni će jednog dana možda izaći iz zatvora, ali žrtve se neće vratiti... Zločinci, normalno, nek' odgovaraju za svoja dela, sud ima svoja ovlašćenja, mada ne može meni sad ispuniti želju da mi vrati moja dva brata i oca. Koliko god da ga osude, meni je malo“, priča Ramiz za DW.

Za njega je prava pravda, kako kaže, pronaći kosti žrtava, da se ne zaborave ni žrtve ni zločini, a ni oni koji su ih počinili. „Treba podsećati i decu i unučad, da se ne zaborave žrtve, ne ponovilo se nikad nikome“, kaže Ramiz. Dodaje da „osveta nije nikome dobrodošla“.

U BiH se, prema podacima Instituta za nestale osobe BiH, još uvek traga za oko 7.000 ljudi, od čega 1.000 žrtava sa područja Srebrenice. Dojava o masovnim grobnicama je, prema rečima Lejle Čengić, portparolke Instituta, sve manje, ali Institut „ne prestaje tražiti nestale i pomagati u otkrivanju istine, s ciljem da se pomogne porodicama žrtava da dostojanstveno ukopaju svoje najmilije“.

Ramizova humana misija

Ramiz Nukić i njegova porodica jedini su stanovnici sela na Kameničinom brdu. U ratu je izgubio oca i dva brata. „Izgubio sam ih u koloni ljudi koji su pokušavali da izbegnu pokolj u Srebrenici u julu 1995. Ja sam se odvojio pokušavajući pronaći put kroz šumu. Oni su ostali. Mlađi brat još nije bio punoletan.“

U svoju kuću vratio se pre petnaest godina. Kako bi preživeo, bavi se poljoprivredom, a ima kravu i desetak ovaca. Kaže, nije mogao naći mir, jer je stalno mislio na oca i braću – gde su, gde su im kosti? Stoga, ubrzo nakon povratka, odlučuje da traži njihove posmrtne ostatke. Opremljen tek običnim drvenim štapom, Ramiz je počeo da obilazi okolna brda i šume. Kaže, bio je zaprepašćen količinom skeleta i kostiju na koje je naišao.

„Kosti k'o kosti, teško je bilo prepoznati oca i braću, ali sam video da ima dosta kostiju po šumi, po potocima i odlučio sam da ih počnem kupiti, zapravo da pronalazim kosti i zovem Institut za traženje nestalih, da im pomognem, ali da ujedno pomognem i žrtvama, porodicama žrtava koje tragaju za svojim najmilijima“, priča Ramiz.

Kostima do istine

Oca i braću nije pronašao. Njihovi ostaci pronađeni su u masovnoj grobnici Liplje, kod Zvornika. „Ukopao sam ih u Potočarima i sad sam miran. Imam osećaj kao da su tu, sa mnom“, kaže Ramiz. „Sad znam da su u Potočarima i znam da svaka majka, svaka sestra koja traga za svojima, ona traga za barem kost-dve, da bi znala gde su, da nađu smiraj.“

Baš zato, kako kaže, i danas svaki slobodan trenutak koristi za traženje kostiju. „Do sada sam pronašao oko 250 tela, kompletnih i nekompletnih. Sad je već malo teže, 22 godine nisu malo, malo se teže pronalaze, ali kostiju još ima, još ih nalazim“, govori Ramiz dok hoda šumovitim padinama Kameničinog brda i štapom razgrće slojeve opalog lišća. Zastaje. Ispod oborenog, trulog debla pronalazi tri kosti – cevanicu, kost ruke i lopaticu. Kosti pregleda, odlaže ih natrag i obeležava mesto.

„Nekad bude jedno telo, nekad tri tela u tim kostima, nekad tek pokoja kost. Raznesu ih životinje, a bile su i poplave pre četiri godine, požar prošle godine“, pojašnjava Ramiz. Dnevno, kako kaže, pređe i po tridesetak kilometara u potrazi. Vodi ga, veruje, neka sreća, jer je teren često miniran, strm i opasan.

„Na Kameničinom brdu je bila prva zaseda Srebreničanima. Tuda je narod bežao, bio je u rasulu, kad je zapucalo sa svih strana. Tu je bilo ljudi iz šest ili sedam opština, pa nisu znali ni teren, ni gde su“, govori Ramiz.

Na kostima ne piše čije su

Odlučan je da nastavi svoju misiju traganja za kostima žrtava. Njegovo životno opredeljenje, kaže, ne smeta nikome, pa ni komšijama Srbima. „Pričamo, sarađujemo, radimo. Jedni drugima svoje probleme iznosimo, kukamo... Jedino, nema više onog nekog poverenja što je bilo nekada, ali opet se slažemo.“

Sve bi bilo drukčije, dodaje, da nema politike. „Politika tu najgore radi, narod kao narod, obični narod, može zajedno da živi i zajedno da radi. I Srbi i Muslimani su u istim problemima, a to što rade političari, narod ispašta najgore.“

Naglašava da na kostima ne piše čije su, koje su nacionalnosti. „Ljudi treba konačno da saznaju istinu, da zna narod šta je. Ja tražim kosti ovde i ne znam jesu li one srpske, hrvatske ili muslimanske... Želja mi je da se te kosti pokupe, da nađu smiraj, pa da li u seoskom groblju ili u Potočarima, nebitno gde. To mi je želja, da odradim taj posao do kraja. Moja životna misija“, kaže Ramiz.

Nastavlja da štapom razgrće opalo lišće po padinama Kameničinog brda i govori samom sebi: „Žrtve su žrtve, nije bitno da li Srbin, da li Hrvat, Musliman, nebitno. Za šta su pali? Nizašta, džaba.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android