San o Nemačkoj

Užurbani prolaznik neće ih ni primetiti. Ipak, ako se malo duže zadrži ispred glavne Železničke stanice u Beogradu, shvatiće da mnogi ljudi koji sede na ogradama ili se okupljaju u kafani preko puta, ne govore srpski i ne deluju kao obični putnici. Među njima su Paša, Saher i Aid (fotografija gore) – tako su se barem predstavili kada su, bez mnogo razmišljanja, pristali da razgovaraju za Dojče vele. Oni su Jezidi, a iz Iraka su odlučili da pobegnu pošto je „Islamska država“ zauzela delove njihove zemlje i zapretila da će pobiti sve pripadnike njihovog naroda.

„Putujemo već četiri meseca“, kaže 28-godišnji Paša. „Od Iraka do Srbije išli smo uglavnom peške. Pre oko mesec dana krenuli smo iz Srbije u Nemačku, ali nas je uhvatila mađarska policija. Bili smo 20 dana u zatvoru. Tamo smo odbili azil, a potom smo deportovani u Srbiju. Ovde smo u policiji platili kazne od po 50 evra i dobili rok od deset dana da napustimo zemlju. Sutra ujutru ponovo krećemo ka Nemačkoj“, kaže Paša i pokazuje dokument policije Srbije o zabrani boravka u toj zemlji.

I da nije dobio zabranu, Paša u Srbiji nikako ne bi želeo da ostane. Nemačka je jedino mesto gde želi da bude i to ne samo zato što tamo ima rođake, nego i zato što je uveren da „Nemačka daje azilantima više prava, nego druge zemlje“.

Neprihvatljivo kažnjavanje izbeglica

Prema nedavno objavljenom izveštaju „Hjuman rajts voč“ (Human Rights Watch – HRW), izbeglice odnosno potražioci azila u Srbiji, suočavaju se s velikim problemima, jer ih, navodi ta organizacija za zaštitu ljudskih prava, policija Srbije zlostavlja, uskraćuje im zaštitu i isteruje iz zemlje. Uprkos tim navodima, svi sagovornici DW ispred Železničke stanice tvrde da sa policajcima u Beogradu nisu imali loše iskustvo.

Ipak, mnogi koji su privremeno utočište potražili u Srbiji, zbog ilegalnog boravka neretko dobijaju novčanu ili kraću zatvorsku kaznu. Pravni savetnik nevladine organizacije Beogradski centar za ljudska prava Nikola Kovačević naglašava, međutim, da bi „svaki pripadnik MUP-a morao da zna da je prekršajno kažnjavanje izbeglica – neprihvatljivo sa stanovišta međunarodnog prava“.

„Ljudi koji dolaze iz Sirije, Iraka, Avganistana, Somalije ili Eritreje su u najvećem broju slučajeva izbeglice. Neko ne postaje izbeglica zato što mu je neki nadležni organ rekao: ja ti sada dodeljujem taj status – izbeglica je svako ko svoju zemlju porekla napusti u strahu od progona ili od nasilja opštih razmera“, objašnjava Kovačević. On dodaje da je stav Beogradskog centra za ljudska prava da svim izbeglicama, uključujući i one koje ne žele azil u Srbiji, treba obezbediti egzistencijalni minimum, koji podrazumeva smeštaj, hranu i zdravstvenu zaštitu.

Najveći profiteri – krijumčari

Prema izveštaju Beogradskog centra, od 16.490 potražilaca azila, u centrima za azil u Srbiji smešteno je njih 11.118. Ali neki od centara, oni u Tutinu, Sjenici, Bogovađi, Banji Koviljači i Krnjači, nisu zadovoljavajući. Pored toga, izbeglice na prvostepenu odluku o azilu, čekaju i do godinu dana što ih odvraća od želje da u Srbiji i ostanu. „Najveći profiteri takve situacije su krijumčari“, zaključuje Vesna Petrović izvršna direktorka Beogradskog centra za ljudska prava. Kako pričaju izbeglice u Beogradu, za putovanje od Srbije do Nemačke krijumčarima se plaća najmanje 1.700 evra.

I četvoromesečni put za Pašu, Aida i Sahera organizovala je mreža krijumčara za koje je, kažu, svaki od njih još u Iraku trebalo da obezbedi po 11.000 dolara. Uprkos tome, trojica Iračana tvrde da su bili izloženi agresiji krijumčara, koji se nisu libili da im u trenucima besa, čak i prete noževima.

Iako je najmlađi, 19-godišnji Saher deluje najmanje uplašeno. Istovremeno, čak i da se domogne Nemačke, budućnost je za njega najneizvesnija jer ga tamo ne čeka baš niko. Cela porodica ostala mu je u Iraku, ali se on nada da će biti taj koji će ih sve dovesti u Nemačku. „U Iraku sam upisao slikarstvo, ali pošto je počeo haos sa 'Islamskom državom', nisam ni počeo da studiram. Ako se domognem Nemačke, pokušaću da ponovo upišem likovnu umetnost“.

Niko od naših sagovornika nema predstavu kako će izgledati njihov novi pokušaj da uđu u Mađarsku, da li će tamo ići sa krijumčarima ili ne, koliko dugo će pešačiti, da li će i ovog, kao i prethodnog puta, biti primorani da spavaju u šumi. Izvesno je jedno: ako ponovo budu uhvaćeni, preti im zatvorska kazna od tri godine.