Sećanje je politika
10. novembar 2018.
Pre podne, 11. novembra 1918. godine, američki vojnik Henri Nikolas Gunter pošao je u napad na nemačke položaje u Loreni i pritom je ubijen, tačno u 10:59 – minut pre nego što je na snagu stupilo primirje. Gunter važi za poslednjeg palog borca u Prvom svetskom ratu. On jedan je od oko deset miliona stradalih vojnika. Ali i među civilima je bilo milionskih žrtava.
Sto godina kasnije, zemlje koje su učestvovale u ratu se sećaju stradalih u „Velikom ratu“, kako ga zovu u Francuskoj i Veliki Britaniji. Kako se taj rat obeležava, otkriva mnogo o tome kako se on ocenjuje. Za Francusku i Veliku Britaniju, Prvi svetski rat je oduvek imao veći značaj nego za Nemačku, za koju su, sasvim jasno, u prvom planu moralna katastrofa Drugog svetskog rata i Holokaust. Na 100. godišnjicu Prvog svetskog rata, francuski predsednik je pokrenuo inicijativu i u Francuskoj napravio centar međunarodnog obeležavanja te godišnjice.
Uvek iznova Kompjenj
U subotu 10. novembra, na jednoj kratkoj ceremoniji se sastaje sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel u Kompjenju, severno od Pariza. U tom mestu se dešavalo više stvari. U jednom železničkom vagonu, 11. novembra 1918. godine u njemu je potpisano primirje između zapadnih sila i Nemačkog carstva. Dvadeset i dve godine kasnije, nakon što je nemačka vojska umarširala u Francusku, Adolf Hitler je primorao francuske vojskovođe na kapitulaciju – morali su da je potpišu u tom istom vagonu.
Međutim, današnja francuska vlada želi još nečeg da se podseti: „Mi ćemo krenuti stopama Helmuta Kola i Fransoa Miterana iz 1984. godine ka Verdenu", saopšteno je iz Jelisejske palate. Bio je to veliki gest pomiranja kada su tadašnji kancelar i predsednik na vojnom groblju jedan drugom pružili ruku.
Vrhunac svečanosti ove godine će biti u Parizu. Makron je na ceremoniju kod Trijumfalne kapije pozvao preko osamdeset šefova država i vlada koje su direktno ili indirektno učestvovale u ratu. Po svemu sudeći, prisutni će biti i američki i ruski predsednik. Donald Tramp i Vladimir Putin su u sporu oko ugovora INF. Tramp je zapretio da će istupiti iz ugovora. Dvojica predsednika, nada se Makron, svečanost u Parizu bi mogli da iskoriste za razgovor kako bi se možda spasio taj ugovor o zabrani proizvodnje i korišćenja nuklearnih raketa kratkog i srednjeg dometa.
Makronu može da koristi sjaj
Francuski istoričar Etijen Fransoa veruje da je velika svečanost za Makrona pitanje prestiža. Makronova popularnost je znatno oslabila, njegovi planovi o reformi EU nailaze na otpor. Tako bi „na par sati ponovo bio centar sveta“, kaže Fransoa. Ali predsednik će sa svečanošću pokušati da da svoj doprinos. „kako bi izašli iz ćorsokaka u kojem smo se našli mi u Evropi i svetu.“
Na otvaranju trodnevnog „Foruma za mir", u okviru velike svečanosti u Parizu, trebalo bi da govore Angela Merkel i generalni sekretar UN Antonio Gutereš. Pored političara, na forumu će biti i predstavnici nevladinih organizacija i drugi intelektuialci koji će se založiti za multilaterizam – suprotno od onog što rade Tramp i Putin.
Time su Nemci na svečanosti snažno zastupljeni. Predsednik Frank-Valter Štajnmajer je još 4. novembra bio na „koncertu nemačko-francuskog prijateljstva“ u Strazburu, u Alzasu, koji je od 1871. do 1918. godine bio nemački, a onda ponovo postao francuski.
Nemci na svečanostima kod drugih
Britanci ne žele da budu deo svečanosti kojom dominira Francuska, već insistriraju na svojoj ceremoniji. Francuz Etijen Fransoa smatra da je to „potpuno normalno“, ali i dodaje da su Britanci oduvek, bez obzira na predstojeći „Bregzit“, „bili uvereni da su posebni".
I u Londonu se pruža ruka Nemcima. Štajnmajer je prvi nemački državnik koji je će prisustvovati polaganju venca na kenotafu u Londonu. Biće to “istorijski akt pomirenja”, navodi se u saopštenju premijerke Tereze Mej, “gde ćemo se prisetiti svih stradalih i izraziti našu zahvalnost za mir.” Sa time se ne slažu svi u Britaniji. List "The Sun" je pisao da bi Štajmnajerovo prisustvo moglo da dovede do otpora veterana. Ali za sada o tome nije ništa poznato.
Štajnmajer u Londonu i Strazburu, Merkelova u Parizu i Kompjenju – Nemci pre svega žele da pokažu, smatra nemački istoričar Jern Leonard, “da žele da to bude evropski”. Nastoje da se izbegne svaki utisak da postoji neko specifično nemačko obeležavanje, “zbog straha da bi to moglo da otvori Pandorinu kutiju”, pa tako i pitanje da li je Versajski mirovni ugovor nakon Prvog svetskg rata isuviše opteretio Vajmarsku Republiku i time doprineo njenoj propasti. Koliko god to politički razumljivo bilo, smatra Leonard, Nemačka je “ekstremno defanzivna” kada je reč o nemačkim iskustvima sa kraja rata.
Poljska ceremonija privlači ekstremne desničare
Na bivšem bojnom polju Ipr u Belgiji, evropski biskupi su već održali misu za žrtve rata. Biskup iz Esena, Franc-Jozef Overbek – koji je istovremeno i vojni biskup – upozorio je na opasnost potcenjivanja ratnih sukoba i sklanjanja u „lažnu sigurnost". „Nacionalizam i populizam su se ponovo rasplamsali, oduševljenje za evropski projekat nestaje", ocenjuje Overbek i upozorava da je mir „ponovo" ugrožen.
Sve to što biskupe zabrinjava moglo bi da se vidi na jednoj drugoj svečanosti. Za Poljsku je kraj Prvog svetskog rata pre svega ponovo rađanje poljske države. Ali proslava 100. godišnjice nezavisnosti privlači i ekstremne desničare. Bezbednosne službe procenjuje da bi na „Maršu za nezavisnost“ u Varšavi mogli da učestvuju i pripadnici međunarodne nacističke organizacije "Blood and Honour". Na tradicionalnom maršu, prošle godine je učestvovalo oko 60.000 desničara.
Svečanosti u Francuskoj i druge se razlikuju pre svega po odnosu prema Nemcima, smatra Etijen Fransoa: „Većina svečanosti u Francuskoj je u znaku nemačko-francuskog pomirenja.“ Sa druge strane, u Poljskoj i drugim zemljama „žele pre svega sami da slave".
Paralele: tada i sada?
S obzirom na današnji desničarski populizam i nacionalazim, pojedini političari vide paralele sa početkom 20. veka. Fransoa situaciju poredi sa Evropom dvadesetih godina "kada su postojale namere da se mirna Evropa drugačije uredi, ali isto tako je postojao i snažan otpor”.
Taj otpor je međutim počeo tek početkom svetske ekonomske krize 1929. godine. On strahuje od neke nove ekonomske krize “u narednih deset godina” i postavlja pitanje: “Kako će evropske zemlje u tom slučaju da reaguju? Hoće li biti dovoljno povezane da bi se kriza prevazišla?”
Od svečanosti 11. novembra, Etijen Fransoa pre svega očekuje da će pojačati „svest da mi Evropljani i pored svih razlika imamo sličnosti i da se isplati na tome graditi budućnost.”