Igra je odveć providna: Vlast fokusira prljavi detalj u gomili nezadovoljnika i proglasi ga za celinu. Nije bitno da li su to plastična vešala, crnci za premijerku ili nešto treće. Tamo gde se okupe desetine hiljada ljudi, po zakonu verovatnoće, biće i nekoliko budala.
Onda taj usrani detalj vlast provlači kroz medijske laboratorije, danima mrcvareći milione medijskih konzumenata istim smradom – mizoginim silovateljima, fašistima, psovačima i ostalim šljamom. E, tada nastane veliki trenutak velikog Vođe koji ponovi mantru da „pristojna Srbija“ neće nikada pristati na ovakvu opoziciju.
Istina je da među nižerangiranim opozicionim političarima ima teških štetočina koje se povremeno ponašaju kao Šešelj u najboljim danima, pa bi ozbiljni kritičari vlasti trebalo da se zapitaju da li neki opozicioni psovači svesno ili nesvesno rade za Vučića. No, proces civilizovanja „tvrdih momaka“ unutar Saveza za Srbiju počeo je njihovim pristankom da šetaju zajedno sa gej aktivistima i marksistima.
Pred opozicijom je izbor: Ili će pronaći uverljiv, oštar, ali nepsovački diskurs, ili će pasivno prepustiti pojedincima iz svojih redova da se takmiče sa vladinim buzdovanskim tabloidima u agresivnoj vulgarnosti i da tako ozbiljno oštete šanse opozicionog ukrupnjavanja. Ne mogu desetine hiljada građana na protestima biti taoci nečije političke nepismenosti.
Pijačno psovanje i bezakonje
Ukoliko nisu tajnoslužbaški iskonstruisane, gluposti opozicije su uglavnom proizvod haotičnih okolnosti te imaju ekscesivni karakter. Osim toga, jeftina je zamena teza proglašavati ispade pojedinaca iz opozicionih stranaka za srž masovnog bunta, kao što to rade Vučić, njegove ratoborne državne sekretarke i medijski ešaloni. Metoda koju oni obožavaju. Otud i čuveni spot u kojem naprednjačka mašta pretvara Đilasa i Jeremića u ponizne marionete tajkunskih manipulatora.
Problem nije samo u nedoslednom sadržaju – vlast etiketira Đilasa kao tajkuna, a spot ga stavlja u službu tajkunskih mračnjaka. Problem je dvostruk. Kada predsednik države optužuje opozicione lidere da su „žuti lopovi“, a pravosuđe u zemlji Srbiji ne podiže optužnice za lopovluk, onda takve optužbe poprimaju karakter najobičnijeg pijačnog psovanja. Da podsetimo, svako uživa pretpostavku nevinosti dok sud ne ustanovi suprotno.
Stalno se najavljuje zakon o poreklu imovine. Neka gospoda naprednjaci prepišu najbolje, skandinavske zakone i puste sudove da ih primene. Mada baš nešto i ne verujem u buduću pravosudnu oštricu u vreme ove vlasti. Najkasnije 2014. zaustavljena je iole ozbiljna antikorupciona borba, valjda kada je svako platio svoj reket. Naprednjaci će, dokle god vladaju, već nekako otupiti svaku buduću pravosudnu oštricu za sve one koji su muljali uz njihov blagoslov u poslednjih sedam godina.
Dakle, teške optužbe, od onih da je opozicija u službi Haradinaja, do opšteg mesta o žutom lopovluku jesu metode rustikalnog, bahatog vladanja, a ne metode uvođenja reda u zemlju u kojoj partijska knjižica određuje pristup kazanu.
Drugi problem sa spotom je to što on direktno krši zakon. Naime, ovakvo video-strančarenje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom nije dozvoljeno izvan predizborne kampanje. Opštepoznata je drskost s kojom i predsednik države i premijerka i ministri, predstavnici REM-a, pa i piramedalna naprednjačka bulumenta sve do mesne zajednice, po potrebi ignorišu i Ustav i zakone i sva pravila.
Vladajući stranka čiji je šef predsednik države ponaša se prema potrebi protivzakonito.
Otmica pojma „pristojne Srbije“
Isti taj šef države će da izađe pred mikrofone i da kaže da „pristojna Srbija“, a to je jelte samo ona koja glasa za njega, jeste poslednja odbrana od opozicionih varvara. Ili kako to kaže njegova niška marioneta u trbuhozboračkoj predstavi – naprednjačka „pristojna Srbija“ je odbrana od „šake jada“.
Psovački pristup drugom i drukčijem nije eksces, kao kod disperzovane opozicije, već predstavlja samu radikalsku suštinu naprednjačke pizme.
Da li je pristojno kršiti Ustav i zakone, ne odgovarati na normalna pitanja, kao ono, zašto Etihad nije ispunio ugovornu obavezu i isporučio četiri nova aviona, ko plaća savetnike iz firme Tonija Blera koji rade za srpsku Vladu, ko je naredio rušenje u Savamali? Drukčije rečeno, zašto ilegalno zdanje na vrhu Kopaonika nije srušeno, dok su legalni objekti u Savamali srušeni paravojnim metodama?
Da li je pristojno kada nadležna ministarka na novinarsko pitanje zašto će zemljište PKB-a, prodato ispod cene prijateljima Arapima, morati da se otkupljuje od njih kako bi se pravio planirani put za Zrenjanin, odgovori da tuda neće ići put, ali kuda će – ne zna, jer ona nije genijalka kao novinari?
To je osiono i bezobrazno, a ne pristojno. Kao i ono Brnabićkino sprdanje sa „neverovatnim“ pitanjem.
Naprednjački nazadak
Da li je pristojno reći da u Srbiji stanje u medijskoj oblasti jeste normalno, pozivajući se na nesuvisle primere – CNN je navijački medij pa je normalno da Pink bude pljuvački medij. Vučić kao Vrhovni glodur kaže da je N1 u najjačoj kablovskoj mreži, internet je slobodan, pa njega lično 24 sata napadaju.
Ovo „opsadno stanje“ svesti čoveka koji ima apsolutnu većinu na svim nivoima vlasti i u skoro svim redakcijama, govori da kult ugroženosti nikada nije nestao iz sluđenog društva. I da taj strah jeste gorivo kojim vlast loži svoju vatru.
Otud je prema Vučiću valjda normalno da većina televizija sa nacionalnom frekvencijom ne može da prepozna ni jednu grešku vlasti. Ponekad pomislim da onaj ko iznosi ovu vrstu argumentacije nije sav svoj.
Ne treba posebno opisivati kakav je taj televizijski pejzaž u kojem naprednjački spot emituju tri najgledanije privatne televizije sa nacionalnom frekvencijom. Ali tvrditi da je medijska toksičnost Srbije na normalnom nivou naprosto je krajnje cinično i bezobrazno. To u ovakvoj Srbiji ne bi tvrdio ni jedan pristojan predsednik.
Ovde ne pomaže ni argument da su „žuti“ svojedobno na isti način imali monopol nad medijima. Prvo, zar naprednjaci nisu tvrdili da dolaze na vlast kako bi obezbedili napredak? Drugo, lično sam za vreme „žutih“ gledao televizijske duele između Borisa Tadića i Tome Nikolića. Seća li se neko ijednog takvog duela od 2012. do danas?
Na prethodnim izborima je utvrđeno da je naprednjačka mašinerija za svog kandidata obezbedila četiri puta više prostora u televizijskim programima od svih opozicionih stranaka zajedno. Od tada je na svetskoj listi Reportera bez granica Srbija proklizala deset mesta.
Pre neki dan je zemlja po proceni Fridom hausa okvalifikovana kao „delimično slobodna“. A bila je slobodna. Gde je nestao dobar deo slobode pod naprednjačkom vlašću? To se zove društvena regresija, ili nazadak, braćo naprednjaci.
Ustanovljeno je da na izborima glasaju i mrtvi. Ali ni to nije problem, jer je stanje preuzeto od „žutih lopova“. Šta je sa ličnom odgovornošću, poštenjem, redom i radom, sa svim tim VučićevIm parolama? Da li je pristojno upotrebljavati nepristojni izborni spisak, jer si ga – nasledio?
Spisak nepristojnih iz vrha vlasti
Nije li Siniša Mali kao gradonačelnik Beograda imao „rep“ od 24 stana u Bugarskoj i odgovornost da su se u njegovoj senci na građane u Savamali obrušile paravojne fantomke? Pa je postao ministar finansija. Nije li Nebojša Stefanović plagijator doktorskog rada ali mu to ne smeta za policijsko ministrovanje? Nije li Aleksandar Vulin čudesnim putevima dobijao devize od „tetke iz Kanade“ da bi kupio stan? Ali mu to ne smeta da bude vojvodni ministar. Kao što je Vučić „kaznio“ Bratislava Gašića za prostačke nestašluke prema novinarkama oduzimanjem funkcije ministra odbrane, a već sledeće godine darovao mu je još odgovorniju funkciju šefa tajne službe.
Ovako bi se moglo nabrajati do sutra. Krajnje neodgovorno, ustavno sumnjivo, očito nezakonito ponašanje najviših predstavnika vlasti se proglašava pristojnim. A varvarska Srbija se propagandnom medijskom lupom traži među kritičarima vlasti. Fokusira se – pars pro toto – neki marginalac kao nakazno lice „žute“ Srbije.
Ponavljam, među desetinama hiljada pristojnih građana koji širom Srbije protestuju upravo zbog bahatosti i nepristojnosti vlasti uvek ima i poneko ko je politička budala. Opisanu metoda uzimanja sporednog detalja za celinu naprednjaci baštine od radikala: budi krajnje bezobrazan, za bezobrazluk okrivi druge i sve to učini dovoljno glasno kroz poslušničke medije. Daleko je to od pristojne Srbije.
Pod naprednjačkom vlašću zemlja je još dublje potonula u svađalački primitivizam.
Nije više dovoljno viknuti „ološ“!
Ali gospoda naprednjaci nikako da shvate novost. To više nije dovoljno. Postoji veliki broj pristojnih ljudi u Srbiji kojima je muka od bahatosti, podmetanja i pljuvanja. Inače ih ne bi bilo ovoliko na ulici uprkos medijskom i političkom teroru koji se prostački i nemaštovito ponavlja kao otrcana sistemska greška.
Stranački predsednik koji je ujedno i predsednik države pod sloganom „Budućnost Srbije“ krenuo je da obilazi stotinak, a možda i 120 opština. To je njegov odgovor na opozicioni „Ugovor sa narodom“u kojem se, ako se ostvari, što je za sada neizvesno, nazire kraj partijske države. Jer papir govori o nezavisnom sudstvu, jakim nezavisnim institucijama, slobodnim i odgovornim medijima, lustraciji, socijalnom dijalogu. O svemu onome čega u Srbiji kao „delimično slobodnoj“ zemlji skoro da nema.
Vučić će kao i svaki dobar apsolutista da obilazi palanke i „sluša građane“. Privodiće mu na klicanje i rukoljub lokalnu ucenjenu raju.
Naprednjačko „razvlačenje pameti“
Šta je stvarna svrha Vučićeve turneje po osiromašenoj i podeljenoj zemlji? To je ogoljena predizborna kampanja bez raspisanih izbora. Nikola Selaković to formuliše ovako: „Za pametne političare je svaki dan između dva izborna ciklusa – predizborna kampanja.“
Tako naprednjaci „razvlače pamet“ Srbiji evo već sedmu godinu. Dan posle vanrednih izbora je prvi dan kampanje za vanredne izbore. Predizborna histerija je postala svakodnevni politički igrokaz. Preko svega se cedi pljuvačka od koje se ne vide činjenice.
Na tim sletovima Vučić će izreći mnogo toga o svojim vizijama – kao u Vranju („neki nude vešala, a mi nudimo budućnost“) – ali osnovna intonacija će govoriti nešto drugo: „Hoćete li totalnu kampanju?“ Naprednjački hor će uvežbano odgovarati: „Hoćemoooo“.
To će predsednikova šetanje po Srbiji dodatno naljutiti onu „šaku jada“ pa će tih slobodnih ljudi – šaka po šaka – ubrzo biti toliko da će i kratkovidi predsednik morati da ih uoči kao veliki entitet razdvojen od usamljene omče. Za njegovu političku sudbinu će spoznaja da je on lično, autoritativnom bahatošću koju je pretvorio u sistem, proizveo sve svoje političke probleme, doći, kao i kod svakog samodršca – prekasno.