Sijesta ide u istoriju?

Jedan običan radni dan U Španiji, dva sata je popodne. Metro u Barseloni bi zapravo trebalo da bude krcat radnicima koji odlaze kući na ručak i dremku, pre nego što se vrate na radna mesta. Ali metro nije krcat. Jer za razliku od manjih mesta gde su posao i kuća često blizu jedno drugom, u Barseloni se većini ljudi ne isplati da se probijaju kroz saobraćaj samo kako bi na brzinu jeli sa porodicom pa onda hitali nazad. Većina onih sa kojima smo pričali kažu da godinama nisu imali sijestu.

Španska reč sijesta dolazi od latinskog izraza hora sexta (šesti sat) – misli se na šesti sat od zore, otprilike podne, kada treba odmoriti od rada. U španskom je reč evoluirala i dobila značenje – dremka. Praktični značaj podnevne pauze su vrele temperature po kojima nije uputno raditi, ali je ona nastala iz sasvim drugog razloga. Naime nakon Španskog građanskog rata su mnogi radnici morali da rade dva posla kako bi preživeli – prvi od 10 do 15 sati, a dodatni popodne.

Zdravlje pre svega

U Barseloni sve više firmi prelazi na klasično radno vreme od 9 do 17 sati. Ali desetine hiljada ljudi i dalje imaju pauzu od dva ili tri sata, pa se dovijaju kako da je ispune jer do kuće ne stižu. Vraćaju se tek kada završe drugi deo smene, često oko deset uveče. „Zdravlje je glavni razlog zbog kojeg treba menjati radno vreme u Kataloniji i čitavoj Španiji", kaže za DW Fabijan Mohedano iz inicijative „Reforma Horaria".

„Doručkujemo, ali onda večeramo dva sata kasnije nego ostatak planete. Idemo na spavanje sat ili dva kasnije od svih ostalih iako ustajemo u isto vreme. Uveče završavamo s poslom mnogo kasnije od drugih. Čak su i udarni televizijski sadržaji u Španiji u 22 ili 23 sata umesto u 20 sati. Ova promena bi bila dobra za naš biološki sat", smatra Mohedano, koji je ujedno poslanik regionalne skupštine Katalonije.

On dodaje da je slaba produktivnost razlog što većina poslodavaca u autonomnom regionu Kataloniji takođe želi promenu. „Godišnje radimo 200 do 300 sati više od Nemaca, ali na kraju proizvedemo isto kao oni. Reformom bi trebalo obezbediti da se ljudi vrate kući do šest časova popodne, da se odmore. Stoga će naše kompanije znatno ojačati. Smanjiće se odsustvovanje s posla, a moći ćemo da zadržimo dobre radnike. Oni koji su već prešli na novo radno vreme kažu da im se produktivnost podigla za 30 odsto."

Promena radne kulture?

Korist dakle za poslodavce, ali i za radnike? Na posletku, oni bi trebalo da imaju daleko više slobodnog vremena i zato sindikati uglavnom podržavaju reformu radne satnice. Pa ipak, Eva Gahardo, poverenica za ravnopravnost u katalonskom sindikatu UGT, pribojava se da će španska konzervativna vlada premijera Marijana Rahoja progurati reformu na silu. „Zainteresovane strane – poslodavci i sindikati – bi trebalo da imaju kapacitet da se dogovore o ovome bez mešanja vlasti", kaže ona za DW. „Ova vlada je već pokrenula nekoliko reformi rada koje su oslabile prava zaposlenih i deregulisale radne sate."

Zato nije sigurna da će politika uvažiti zahteve sindikata – fleksibilno radno vreme, u kojem zaposleni recimo bira da li će početi koji sat ranije ili kasnije, kao i mogućnost rada od kuće. Gahardo zahteva da sa novim zakonima dođe i promena radne kulture tako da niko ne bude prinuđen da ostaje na poslu do večeri kako bi impresionirao šefa. „U našoj kulturi je bitnije da budeš viđen kako dugo ostaješ na poslu. A to nije cilj, zar ne? U Španiji poslodavci veruju da su najbolji radnici koji najduže rade, umesto da posmatraju ciljeve i produktivnost."

Fabijan Mohedano ima omiljenu pričicu o produktivnosti: „U Nemačkoj je šezdesetih Folksvagen rekao radnicima: Imate osam sati da napravite 200 automobila. U Španiji je Seat rekao radnicima: Morate da napravite 200 automobila dnevno pa ako ne možete za osam, a vi ostanite dvanaest sati na poslu. Dakle u Nemačkoj su mislili na produktivnost i dobre plate. Ali u Španiji sindikati razvlače radne sate kako bili plaćeni za prekovremeni rad i tako nadomestili loše plate. To je greška koju vučemo sa sobom već pet decenija."

Sporedni efekat

Radni ljudi sa kojima smo razgovarali na ulicama Barselone takođe misle da je bolje raditi osam sati u cugu, a onda ići kući. „Ne bih voleo dvokratno radno vreme jer tu ne bi bilo života. Ne bih imao vremena za porodicu, za decu", kaže jedan. Drugi mladić uz smeh dodaje: „Možda će matorci reći: Vratite mi moju sijestu! Ali mladi nisu navili da prilegnu popodne."

Može se očekivati da će se političari i radnici u ruralnim predelima Španije – gde sijesta još ima smisla – odupirati reformi koliko mogu. U Kataloniji bi, međutim, novo radno vreme trebalo da bude uvedeno u septembru 2018. Vlada čak razmatra da vrati časovnik za sat vremena unazad i ponovo bude u vremenskoj zoni kao Britanija, a ne kontinentalna Evropa. To bi moglo da pomogne u privikavanju na novi životni ritam.

A možda, uz povećanu produktivnost, bude i prijatnih sporednih efekata. Španija naime ima drugu najnižu stopu nataliteta u EU, posle Portugalije. Možda se to promeni, ako žene i muškarci budu odmorniji i raspoloženiji za druženje.