Silovanje kao oružje u ratu
23. april 2019.
Ratovi se vode puškama, granatama i u međuvremenu i bespilotnim letelicama. Na naslovnim stranicama - veliki broj žrtava, napadi, brojne izbeglice. No, tu je još jedno drugo bojište na kojem se do danas vode ratovi: žensko telo. Ta stvar je tako intimna da se u istorijskim knjigama, pred sudovima i u medijima često uopšte ne spominje. Međutim, otkada vojske odlaze u ratove, seksualno nasilje je deo ratovanja.
I ratovi imaju svoja pravila koja su zapisana u međunarodnom humanitarnom pravu. "Zakon je jasan: silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja su zabranjeni", kazao je Peter Maurer, predsednik Međunarodnog odbora Crvenog krsta, u jednom govoru u februaru ove godine. "Ženevske konvencije su uredile tu zabranu jasno i univerzalno. A ipak smo 70 godina kasnije suočeni s neuspesima i nedovoljnom odgovornošću." Da, još je dosta posla pred nama. U realnosti modernog ratovanja često blede frontovi, konflikti se direktno unose u civilno društvo, a ta realnost preza ni od porodica.
Uloga Ujedinjenih nacija
Seksualno nasilje se razlikuje od svakog drugog oružja. Kad bombe unište krovove, susedi pružaju utočište. Čak su i vojnici obvezni da pruže prvu pomoć svom teško ozleđenom protivniku. No žrtve silovanja i zlostavljanja često stigmatiziraju i izopštaju iz njihovih zajednica. Iza seksualnog nasilje se krije perfidna taktika straha, stigmatizacije, psihološkog pritiska. U Bosni i Hercegovini su muslimanske žene rađale decu njihovih silovatelja. U Ruandi su pripadnice Tutsija inficirane HIV-om. Protekle godine je stotine hiljada ljudi izbeglo iz Mjanmara u susednu zemlju nakon što su proširene glasine o tome šta su vojnici hteli da čine sa ženama i devojčicama Rohinđa naroda. Spisak ponižavanja bi se mogao nastaviti.
Krajnje je vreme da UN pokrenu smislene mere! Tek 2008. je silovanja u konfliktima službeno priznala kao ratni zločin. Postoji jedan argument koji često čujem na zabavama na Zapadu, daleko od poprišta seksualnog nasilja. Zbog tog argumenta se stresem: "UN su tako veliki i birokratski, što oni uopšte mogu učiniti?" To je sumnjiva argumentacija, loše informisanih ali je pre svega frustrirajuća. Jer, UN itekako mogu nešto da urade.
Objašnjenja radi: kao bivša saradnica UN uviđam da ta organizacija može biti i troma. Ali sada, kao saradnica DW iz SAD, znam kakvu moć ima Savet bezbednosti UN. Potrebno je brzo doneti rezoluciju za uspostavljanje formalnog mehanizma za pooštravanje odgovornosti kad je u pitanju seksualno nasilje. I nadzor pridržavanja toga mehanizma se mora jasnije regulisati.
Ne samo saslušati, već i sankcionisati
Znamo da moramo saslušati žrtve, ali šta nam vredi ako samo klimamo glavom i pokazujemo sažaljenje? Umesto toga, UN bi morale da istražiju te slučajeve, da pokrenu istržne komisije, skupljaju dokaze... kako bi se seksualno nasilje procesuiralo pred Međunarodnim kaznenim sudom. Sramotno je da je većina slučajeva masovnih silovanja ostala nekažnjena.
Jedna rezolucija UN neće biti dovoljna - žene moraju biti jače zastupljene kad se radi o tome da se osigura mir. To bi mogao biti dobar put za čišćenje ispred sopstvenog praga. Jer mnoge žene su predale izveštaje o seksualnom nasilju od strane plavih šlemova.
Veća zastupljenosti oba pola u mirovnim trupama bi smanjila taj rizik i učinila korak dalje: ženama bi to omogućilo da u svojim zajednicama učestvuju kao čuvarke zakona, reda i ljudskih prava. Upravo to bi bilo pravo ishodište za ravnopravnost.
Kad pomislim na razmere tog problema, uvek pomislim na citat hrvatske autorke Slavenke Drakulić. Ona je opširno pisala o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji 90-ih. "Silovanje je", napisala je ona, "lagano ubistvo". Da se ne radi o činjenici da su većina žrtava žene, sigruno bi se već ozbiljno radilo na rešvanju tog problema.