Simbol stradanja i novog života

Ovih dana, Prebilovčani, oni koji su ostali na ognjištima dedova, ali i oni koji su se raselili po svetu, upiru pogled u beli kamen obnovljene crkve Uskrsnuća Hristovog, u čiju kriptu je sada položeno sedam pronađenih, od nekadašnjih 176 kovčega kostiju ubijenih Prebilovčana.

„A, šta da vam kažem? Živeti i mučiti se mora. Moliti za naše mrtve i misliti o našoj deci. Teško je, posla nema, ali šta Bog da“, kaže gospođa Milica, naglasivši da je nikako ne pitam o politici i političarima. Žuri sa prijateljicama prema novosagrađenoj crkvi kako bi je pripremile za svečanost blagoslova.

Dok se ovih dana, uz dostojanstvo i radost ne samo meštana, nego i pristiglih sa svih strana sveta, želi da se složno doprinese obnovi i uređenju crkve kao simbolu novog početka, u poslednje 74 godine to mesto bilo je dva puta mesto agonije, smrti i straha.

Svaki dom ima tešku priču

Danas u Prebilovcima živi samo 65-oro meštana, a svaki dom, onaj koji postoji kao i onaj koji je nestao, ima svoju tešku priču.

Istorijske činjenice kažu da su 1941. godine, od oko hiljadu stanovnika, ustaše mučki ubile čak 830 Prebilovčana, žena, dece, muškaraca i starih, a da je preživelo tek 172. Strašna tajna hercegovačkih jama cementom je skrivana za vreme bivše Jugoslavije. Tek poslednje godine pre novog rata, iz jame Golubinka u Šurlmancima izvađene su kosti ubijenih Prebilovčana i položene u kriptu crkve.

Ipak, to nije bio kraj patnjama jer novi rat ovde donosi i nova stradanja.

„Više od 4.000 Srba iz celog regiona 1941. je ubijeno i bačeno u 13 jama na području Hercegovine. Njihove kosti su 1991. izvađene iz jama i položene u crkvu koja se tada pravila, u njenu kriptu. Ali, već iduće godine, u maju, crkva je minirana od strane hrvatske vojske i skoro sve kosti i svete mošti su jednostavno uništene“, kaže za DW mladi čapljinski paroh Marko Gojačić, naglašavajući da je na ostacima crkve i kostima ubijenih nakon 1992. nastala velika deponija, a od 176 sanduka s kostima, pronađeno je samo sedam.

Upravo tih sedam kovčega kostiju stradalih jedino je preostalo nakon što je crkva minirana, a 8. avgusta 2015. godine, položeno je u kriptu novosagrađene crkve.

Iskra nade još postoji

Uprkos svemu, stravična istorija malog, hercegovačkog sela Prebilovci nije ugasila iskru nade u Prebilovčanima.

Poruka ovog mladog Paroha je jasna. Kaže da će se obnovom crkve u Prebilovcima nastojati da se obnovi i život u dolini Neretve. „Jer ovo je jedno od tri mesta stožera vere i duhovnosti u dolini Neretve, pored manastira Žitomislići i Saborne crkve u Mostaru koja se gradi, oslonac za sve ljude i povratnike. Iako danas ovde živi 65-oro ljudi, raduje veliki broj dece i prosek starosti od oko 40 godina“, s entuzijazmom priča čapljinski paroh. „To nam daje podsticaj da se borimo za ovaj narod.“

Povratak na pusta ognjišta počeo je tek 2000. godine, obezbeđena je potrebna infrastruktura, a iako mnogi Prebilovčani danas žive u Beogradu, Švedskoj ili Nemačkoj, žele da se vrate na zemlju pradedova.

U svoje selo često se vraća i Milenko Jahura, predsednik Srpskog nacionalnog društva Prebilovci.

„Ovo je selo koje je dva puta ubijano“, kaže za DW Jahura. „Ipak, selo je preživelo pokolj iz 1941. godine, muškarci su se posle ženili i dobijali novu decu. Ali 1992. godine, hrvatska vojska je uništila crkvu koja se gradila i izvađene su kosti iz jama, spaljeno selo, proterano svo stanovništvo“, kaže Jahura.

Jahura kaže da je uprkos uništenju sela, ono ipak u nešto boljem položaju od ostalih srpskih povratničkih mesta, da je očuvalo jednonacionalni identitet te da se povratnici ipak vraćaju na svoja ognjišta.

Da li se, pitamo, izvukla gorka pouka iz stradanja i uništenja,

„Pouka je da se ne može uništiti život. Meni, kao Srbinu iz Prebilovca, važan je mir i da se događaje iz prošlosti stavi na svoje mesto, a suočavanje s onim što je bilo nikoga ne bi trebalo da vređa“, ocenjuje Jahura, ističući da bi obeležavanje mučenika ovog sela trebalo da bude doprinos stabilnosti i miru među narodima u BiH i čitavom regionu.

Niko nije spreman da obeleži tugu drugih

Njegovo mišljenje, samo na drugi način, deli i Emil Karamatić, novinar BH Radija 1, rođeni Čapljinac:

„Odavno smo upali u zamku 'naših i njihovih' ratnih zločina ili heroja, a po toj matrici funkcionišu i državne politike. Problem je što ni Hrvatska ni Srbija, a ni BiH, nisu spremne da obeleže tugu drugih i to je, nažalost, nesreća svih naroda na Balkanu, i Hrvata i Srba i Bošnjaka“, komentariše za DW novinar Karamatić.

„Mi smo jedina zemlja u Evropi koja svaki dan obeležava neko ubistvo. Satkani smo od ubistava, pojedinačnih ili masovnih. Dok ne smognemo snage i poklonimo se pred jednim spomenikom svim stradalim žrtvama, neće biti sreće na ovom prostoru“, zaključuje novinar.

Ipak, u Prebilovcima, kraj njiva otetih sivom, hercegovačkom kamenu, crveni se novi crep na obnovljenim kućama. Gostoljubivi domaćini pozivaju putnika-namernika na okrepljenje, dok im zenice setno prelaze pogledom preko starog kamena, od kojih su nekada bile sazidane kuće njihovih dedova. Čini se da su upravo među tim ruševinama pronašli nadu i najavu nove budućnosti.

S ugaslih ognjišta u Prebilovcima ponovno greje toplina i živi nova nada u potomcima žrtava. „Ne ponovilo se. Molimo za njihove duše, a na nama je da stvorimo novi život“, kaže gospođa Milica.