Siromašni u penziji
1. avgust 2017.
„Vrlo sam zabrinuta za svoju budućnost“, kaže Helga K. Ova 59-godišnja negovateljica u jednom katoličkom staračkom domu ne želi da se zna njeno pravo ime. Posao koji radi je zahtevan, ali ona mu je posvećena svim srcem. „Ili si rođen za to ili nisi“, kaže kroz smeh. No, tokom poslednjih pet godina počeli su da je muče bolovi u leđima. U leto 2016. zbog toga više nije mogla da radi. „Zamor materijala“, kaže.
Do penzije u koju je mogla da stupi sa 63 godine, nedostajale su joj četiri godine. Zato je podnela zahtev za prevremenu penziju iz zdravstvenih razloga. Sada čeka rešenje: „Biće to težak finansijski udarac za mene.“
Mnogo je ugroženih grupa
Siromaštvo u starosti je u Nemačkoj još uvek marginalan problem. Trenutno u ovoj zemlji živi oko 21 milion penzionera, a oko dva odsto građana starijih od 65 godina podnelo je zahteve za novčanu pomoć države. Međutim, prema najnovijoj studiji fondacije Bertelsman, između 2031. i 2035. godine će svaki peti novopečeni penzioner biti finansijski ugrožen. Tako će rizik od siromaštva u grupi starijih od 67 godina – to će tada biti starosna granica za odlazak u penziju – da se poveća sa sadašnjih 16 na 20 procenata.
Penzioneri trenutno važe kao „finansijski ugroženi“ kada imaju mesečni neto-prihod manji od 958 evra. Posebno su pogođeni ljudi koji zbog narušenog zdravlja delimično ili uopšte nisu mogli da rade ili su kao samostalni privrednici imali neredovne prihode. I ljudi sa skraćenim radnim vremenom, sa malom zaradom ili oni koji su godinama bili nezaposleni nalaze se u istoj opasnosti.
Političari se nisu redovno bavili tim problemom. Bundestag je krajem maja doneo paket zakona kojim se jačaju sadašnje mere za obezbeđivanje što boljeg životnog standarda po stupanju u penziju. Onima koji se odluče da od svog dohotka – nezavisno od normalnog doprinosa – odvajaju određenu mesečnu sumu u okviru takozvanog Risterovog penzionog programa (na snazi od 2002. po ideji tadašnjeg socijaldemokratskog ministra za rad i socijalna pitanja Valtera Ristera) država će davati 175 evra mesečno (do sada je davala 154 evra). To je prvo povećanje te sume otkako je pomenuti program uveden.
Tako dosadašnje brojke kada je reč o privatnom penzionom doprinosu izgledaju – loše. Prema navodima nemačke vlade, oko 47 odsto zaposlenih sa mesečnim platama manjim od 1.500 evra ne uplaćuje nikakav dodatni doprinos za svoju penziju.
„Kako da uopšte uštedim nešto?"
Osim Risterovog programa, zaposlenima je van programa državne penzije na raspolaganju i mogućnost da sa svojim poslodavcem dogovore poseban doprinos u okviru kojeg deo sume daje zaposleni, a deo poslodavac, pri čemu se ta suma kasnije dodaje na vrednost državne penzije. Ta mogućnost, međutim, ne postoji u svim preduzećima; trenutno se može sresti uglavnom u velikim ili državnim firmama. Krajem 2015, godine, nju je koristilo 60 odsto od ukupno 17,7 miliona zaposlenih koji na to imaju pravo, a krajem 2016. je u Nemačkoj postojalo 10,9 miliona ugovora o dodatnom penzionom iznosu u okviru Risterovog programa.
No, te lepe brojke su varljive, jer prema podacima federalnog revizorskog ureda, trenutno svaki peti „Risterov štediša" više ne uplaćuje dogovoreni doprinos i ne može više da računa sa povećanjem penzije po tom osnovu.
Helga K. ne može da uplaćuje nikakav doprinos te vrste. Njena mesečna bruto-plata iznosi 1.400 evra. Ona ima dvoje dece i mora da dvaput okrene svaki cent pre negoli ga potroši. „Kako da uopšte uštedim nešto?“ – pita. Nakon što su njene ćerke napustile roditeljski dom, ona se preselila u manji stan. Sada za svojih 50 kvadratnih metara na periferiji Kelna plaća 530 evra, u šta nisu uračunati troškovi za struju i vodu.
Koncepti vladajuće garniture
Lauru Romeu Gordo iz Nemačkog centra za pitanja starih ne čudi takav razvoj situacije. Ljudima sa malim primanjima i samohranim roditeljima je za preživljavanje potreban svaki evro. Za njih sada velika koalicija demohrišćanskih partija CDU/CSU i socijaldemokrata (SPD) planira minimalnu solidarnu penziju od 850 evra.
U pogledu daljih detalja koncepti demohrišćana i socijaldemokrata se razlikuju. CDU/CSU žele da se pravo na solidarnu penziju stiče nakon 40 godina rada (tj. plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje), a SPD – nakon 35 godina. Uz to SPD želi da poboljša situaciju onih koji su morali u prevremenu penziju iz zdravstvenih razloga.
SPD bi svoje planove, ako treba, finansirala i od poreza. Ta stranka želi da poveća i broj onih koji uplaćuju doprinos za normalno penziono osiguranje, na primer, da ono postane dostupno i samostalnim privrednicima. Demohrišćani ne žele da se penzioni doprinosi i nivo penzija menjaju do 2030. godine.
Romeu Gordo smatra da je to loše: „Penzija koju potpomažu sama preduzeća nije svima dostupna i ne štiti od siromaštva ljude koji nisu radili“. Studija „Obezbeđivanje sigurne starosti u Nemačkoj“ objavljena 2015. po nalogu Ministarstva za rad i socijalna pitanja pokazuje da broj firmi koje daju svoj penzioni doprinos zaposlenima već dugo stagnira a da je najviše takvih preduzeća u javnom sektoru.
Koncepti opozicije
Opozicija bi takođe rado investirala nešto od poreskih prihoda u borbu protiv siromaštva u starosti. Zeleni su za rad do 67 godine života i bore se za „poreski finansiranu garantovanu penziju“ od 850 evra mesečno. Oni žele da koriguju i dosadašnje zakone o porodiljskom odsustvu i vremenu posvećenom staranju o deci do vremena u kojem se upisuju u jaslice, tako da se ti periodi uzmu u obzir kao vreme provedeno na radu; time bi bilo povoljnije izračunavanje penzija za takve osobe.
Stranka Levice je nešto ofanzivnija. Ona se zalaže za postojanje jedinstvenog sistema penzionog osiguranja koji bi obuhvatao sve vrste zaposlenih – od samostalnih privrednika pa do državnih službenika. Svi oni bi uplaćivali obavezan penzioni doprinos. Oni se takođe bore za odlazak u penziju sa 65 godina. A zaštitu od siromaštva u starosti bi po njihovom konceptu obezbedila „solidarna minimalna penzija“ od 1.050 evra. Nju bi dobijao svako, bez obzira na prihode i radni vek.
A Stranka slobodnih demokrata (FDP, Liberali) želi mogućnost da se u penziju stupi već sa 60 godina – doduše, samo za one čiji prihod je veći od socijalne pomoći. Oni nivo penzija žele da prilagode prosečnom životnom veku.
Sve je i stvar individue
Koliko bi sve te mere bile uspešne – to zavisi i od ličnih životnih priča. Helga K, majka dve ćerke, doprinos za penziono osiguranje je plaćala 36 godina. Po rođenju jedne ćerke sa telesnim hendikepom morala je da odustane od punog radnog vremena. Njena poslednja bruto-plata je iznosila nešto manje od 1.400 evra. Kada su njene ćerke porasle, ona je želela da poveća broj svojih radnih sati, ali njen (crkveni) poslodavac to nije želeo. Ne mogavši da nađe bolje plaćen posao, Helga će svoj 63. rođendan da dočeka uz penziju od 860 evra.
Ova negovateljica je sada u dilemi. Socijalna pomoć sleduje svim penzionerima koji imaju manje od 823 evra mesečno. Sa svojih 860 evra, ona nema pravo na nju. Postoji mogućnost da gradu podnese zahtev za finansijsku pomoć za kiriju i struju, ali ona se stidi. „Čitav život sam radila i starala se o deci", kaže, „dok zbog toga nisam obolela – i sada sam još upućena na pomoć države.“