Začarani krug siromaštva

Na dan kada razgovaramo sa njim Ahmetu Sarkiću je sedamdeset i drugi rođendan. Ujutro je biciklom otišao do prodavnice da kupi kilo paradajza za bolesnu suprugu - svoju babu - kako je zove i jedno pivo da se počasti. "Pa nek' kaže ko šta hoće", govori nam Ahmet Sarkić, očigledno strahujući da bi to što kupuje pivo moglo biti okarakterisano kao društveno neprihvatljivo ponašanje. Rođendansko pivo će popiti napolju. U kući mu je to neprijatno pored supruge, koja je prikovana za krevet. Popodne će u šumu da useče koji metar drva za prodaju. "Srećom, imam dobru šumu i dobrog brata, kupio mi je novu motorku i 10 litara goriva, sad sam miran", govori ovaj starac, koji i u poznim godinama obavlja naporne fizičke poslove. Penziju ne primaju ni on ni supruga. Čitav život su, kaže, siromašni, radili su šta su morali da prežive i bavili se poljoprivredom. "Prodao bih sad svu zemlju, ali neće niko da kupi", kaže razočarano.

Pre dve godine Saćima, Ahmetova supruga, obolela je od karcinoma i od tada je ova porodica u još težoj situaciji nego što je bila ranije. U malenoj kući žive još i Ahmetov sin Edin, njegova supruga i dete. Edin je radio sezonske poslove u Hrvatskoj, gde je upoznao suprugu i gde mu se sin rodio, no kad je Saćima obolela vratio se kući da pomogne roditeljima. I on radi teške fizičke poslove u šumi te sakuplja gvožđe, ali sve što od toga zaradi premalo je za pristojan život. Troškovi koje iziskuje jednogodišnje dete i bolesna majka su za njega preveliki.

"U bolnici traže pare da ležiš"

Saćimu su prethodni dan po drugi put otpustili iz bolnice. Nalazimo je kako leži nepomično, teško govori, ne može da jede. Karcinom je u završnom stadijumu. U kući u kojoj žive Sarkići nema ni minimalnih uslova za njen boravak. Zbog neplaćanja računa isključena im je i struja. "U bolnici traže pare da ležiš. Niko moj nema para. Pita me doktor: bi li ti išla kući? Ne bih, ja mu kažem. A on meni: bi, bi, otpuštena si još juče. I ja nazovem da dođu po mene, šta ću", uz teške napore uspeva da nam kaže Saćima. Po zakonu ona ima pravo na zdravstvenu zaštitu kao osoba starija od 65 godina i obolela od maligne bolesti, što u praksi znači besplatne lekove i preglede, ali ne i adekvatnu negu i brigu o bolesniku.

Ahmet i Saćima Sarkić spadaju stotinak korisnika stalne socijalne pomoći u Velikoj Kladuši, što u ovom slučaju podrazumeva iznos od 60 KM mesečno za oboje. Međutim, oni taj iznos jedva dobiju nekoliko puta godišnje. "Zadnju sam dobio u januaru. Svako sedam dana idem i stavljam ovu karticu (u bankomat, op.a.), ali nema ništa. Proverim i u banci. Nema", govori Ahmet.

Kašnjenja isplata korisnicima socijalne pomoći, ali i drugim kategorijama korisnika socijalne zaštite u Unsko-sanskom kantonu, su ogromna, potvrđuje nam Emira Veljačić, direktorka velikokladuškog Centra za socijalni rad. Dugovanja resornog kantonalnog ministarstva prema centrima za socijalni rad u ovom kantonu za prethodne dve godine su oko sedam miliona maraka.

"Korisnicima socijalne pomoći godinu dana kasne primanja, koja su najniža u državi. Porodiljama su dve godine kasnile naknade. Zatim smeštaj u ustanove, gde se duguje godinu i po dana. Gotovo sva davanja koja su vezana za naše kantonalno ministarstvo su u kašnjenju", kaže Veljačić za DW i pojašnjava da su osnivači Centara za socijalni rad Opštinska veća. Iz lokalnih budžeta se finansiraju plate zaposlenih, materijalni troškovi i jednokratne pomoći za korisnike, dok sva ostala socijalna davanja finansiraju kantonalna i federalna ministarstva, a Centri ih samo isplaćuju.

"Pravo pitanje je da li postojeći sistem socijalne pomoći ikome istinski pomaže?"

Prema podacima Svetske banke iz 2011. godine, u Bosni i Hercegovini je oko 18 posto populacije živelo ispod kritične granice siromaštva, ali sistem socijalne pomoći ne uspeva da odgovori na njihove potrebe. Iako je izdvajanje četiri posto Bruto domaćeg proizvoda (BDP) za sistem socijalne pomoći relativno visok iznos, samo 17 posto se primenjuje na populaciju u najnepovoljnijem položaju, navodi se u studiji o Intersekcijskoj nejednakosti u sistemu socijalne zaštite u Bosni i Hercegovini.

Aida Malkić, autorika ove studije, u razgovoru za DW kaže da tek oko jedne četvrtine izdvajanja za socijalnu pomoću BiH ima karakter istinske socijalne pomoći siromašnima i socijalno isključenima, dok ostatak odlazi na beneficije za boračku populaciju i njihove porodice. "Može se stoga reći da je efektivni utrošak na socijalnu pomoću BiH negde oko jedan posto bruto domaćeg proizvoda, što je daleko ispod proseka u zemljama EU", ističe Malkić.

Nisu samo ugroženi korisnici socijalne pomoći, već i gotovo sve druge kategorije korisnika socijalne zaštite u BiH. "Rezultati studije, u čijem fokusu su bile potrebe korisnika socijalne zaštite, ali i onih koji bi trebali biti deo tog sistema, ukazuju na to da se korisnici socijalne pomoći, bez obzira na kategoriju kojoj pripadaju, svakodnevno suočavaju sa različitim teškoćama koje pogoršavaju lošu situaciju u kojoj već žive. U našem  istraživanju je postalo jasno da se ni sistem socijalne zaštite, niti druge relevantne politike, adekvatno ne dotiču potreba ovih osoba", kaže naša sagovornica i dodaje da je zbog svega navedenog teško odgovoriti na pitanje koja je kategorija korisnika socijalne zaštite najugroženija. "Verovatno je pravo pitanje da li postojeći sistem socijalne pomoći ikome istinski pomaže", odgovara Malkić.

Međugeneracijski prenos siromaštva

Socijalne politike bi u kombinaciji sa politikama zapošljavanja, mišljenja je Malkić, trebalo korisnicima da omoguće izlazak iz siromaštva tamo gde je to moguće. "To je suština socijalnih mera, a ne zaključavanje u stanje socijalne potrebe. Nažalost, korisnici uglavnom ostaju 'socijalne kategorije' a evidentan je i međugeneracijski prenos siromaštva, tako da, prema saznanjima koje imam, neki centri za socijalnu pomoć beleže i treće generacije korisnika iz iste porodice", upozorava sagovornica.

Takav primer pronalazimo kod porodice Sarkić. Pedesetak metara dalje od kuće Ahmeta Sarkića, u jednako teškim uslovima živi njegov stariji sin Sead sa suprugom i sedmero maloletne dece. Iako je Sead osoba s mentalnim oštećenjem i niskim stepenom obrazovanja zbog čega je opseg poslova koje može obavljati jako ograničen, a njegova supruga zbog vremena koji iziskuje briga o deci ne može ni pomisliti na zapošljavanje, ovaj bračni par je u kategriji mladih roditelja koji su radno sposobni i iz tog razloga ne ostvaruje pravo na primanje stalne socijalne pomoći. Inače bi dobijali bi 75 maraka mesečno.

Ono što dobijaju od Centra za socijalni rad je jednokratna pomoć u osnovnim životnim namirnicama nekoliko puta godišnje. No, hrane im ne fali, govori nam Sead i pokazuje na zalihe brašna koje su im donirali sugrađani, na čiju pomoć se ova porodica najviše oslanja. Veći problem im predstavlja to što zbog siromaštva i zdravstvenih problema njihova deca više ne mogu pohađati nastavu. Od njih troje u školskoj dobi, trenutno dvoje ne ide u školu. Osmogodišnja devojčica zbog oštećenja vida ne može pratiti nastavu, a dve godine stariji dečak je u saobraćajnoj nesreći zadobio teške telesne povrede zbog kojih ne ide u školu već godinu dana.

Trenutni model socijalne zaštite u Bosni i Hercegovini, kojim je obuhvaćeno oko pola miliona stanovnika, krajnje je neefikasan kada je u pitanju pružanje sistemske podrške najsiromašnijoj petini populacije. Jasno nam to oslikava i primer porodice Sarkić u kojoj ni treća generacija ne uspeva da se izvuče iz zavisnosti od socijalnoj pomoći i humanitarnim donacijama.