Tereza Mej bila je toliko sigurna da će uspeti. Želela je mandat koji bi joj omogućio da formira jaku vladu i svoju zemlju povede kroz „tvrdi bregzit“. „Snažno i stabilno“ – to je bila mantra njene predizborne kampanje. Umesto toga, pokazalo se da je ona izazvala svoju sopstvenu propast. Britanski birači pokazali su joj srednji prst i zemlju gurnuli u duboku političku krizu.
Da li se još neko seća nadmenih Torijevaca koji su pre ovih izbora sanjali da će imati većinu od 150, pa čak i 200 glasova? I koji su prognozirali totalni pad Laburističke stranke? Još jednom se pokazalo da su sva ispitivanja javnog mnjenja bila za kantu za smeće i da su birači imali druge ideje. Oni više ne dozvoljavaju da budu gurnuti u poznati obrazac i vrlo brzo menjaju stranu.
Katastrofalna predizborna kampanja
Ovo je verovatno bila najlošija predizborna kampanja koju su britanski političari vodili u poslednjih nekoliko decenija. Tereza Mej se prema Britancima odnosila kao prema maloletnoj deci kojoj se budućnost može da se propiše. Odbila je javnu debatu, izbegavala razgovore s biračima i na svako pitanje neprestano ponavljala iste floskule i fraze. Robotsko ponavljanje praznih slogana donelo joj je nadimak „Mejbot“.
Britanci su tokom poslednjih sedmica odjednom počeli da percipiraju svoju premijerku van njene zaštićene uloge. Ona je pokazala da je izolovana u maloj grupi njoj bliskih i odanih osoba, da nikome ne veruje i da nije u stanju da sluša. Mejeva je delovala bezosećajno, izdignuto, bez razumevanja za stvarne probleme ljudi. A tu je reč o obrazovanju, zdravstvenom sistemu i finansiranju nege starih osoba. Njen mnogo kritikovan predlog o tome da se od starijih ljudi kojima je potrebna nega zahteva više njihovih sopstvenih izdvajanja i njena na kraju krajeva ekstremna promena kursa po tom pitanju, naneli su joj enormnu štetu. Neshvatljivo je kako je neko mogao da tokom predizborne kampanje iznese jedan toliko apsurdan predlog. Tereza Mej mora da ima sklonost ka samouništenju.
Lider Laburista bolji od svog imidža
Za razliku od Tereze Mej, Džeremi Korbin bolje je vodio predizbornu kampanju nego što se očekivalo. U parlamentu su njegovi nastupi često delovali drveno, u razgovoru s biračima, u diskusijama i na pozornicama, Korbin se pojavio kao političar koji može da se dotakne, koji je uveren u svoj program i koji je strastven. Od političara o kojem je čak i njegova sopstvena stranka tvrdila da nije prikladan za premijera, on je odjednom postao pobednik.
Laburističkoj stranci su pri tom pomogli glasovi mladih. Oni su vodili pametnu internet-kampanju i poklonili Ujedinjenom kraljevstvu „efekat-Berni Sanders“: Kao i u SAD, i u Britaniji su mladi u velikom broju glasali za levicu u čija socijalna obećanja polažu nade.
Najgora moguća politička katastrofa
Velika Britanija duboko je podeljena – to su pokazali i ovi izbori. I to između severa i juga, grada i sela, mladih i starih, zagovornika „bregzita“ i prijatelja Evrope. Oni svoje političke odluke donose na osnovu sopstvenih kriterijuma, stare lojalnosti, regionalnog tradicionalizma, socijalnih veza… U britanskoj politici sve je to prisutno.
Problem je u tome što britanski sistem nije stvoren za takvu političku situaciju. U drugim zemljama sada bi se formirale koalicije, a u Velikoj Britaniji je parlament bez većine – slepa ulica. Konzervativci bi kao relativno najjača stranka mogli da formiraju manjinsku vladu, ali koliko bi bila snažna njena sposobnost da donosi odluke u predstojećim pregovorima o „bregzitu“? Početak tih pregovora moraće verovatno da bude pomeren dok vlada ne počne sa radom.
Ovo je najgora moguća politička katastrofa za konzervativce. Tereza Mej obesno je dovela do toga i sebe i svoju stranku. Rezultat je totalna suprotnost od „snažno i stabilno“. Situacija je haotična, a budućnost neizvesna. Ovo je druga katastrofalno pogrešna procena nekog britanskog premijera – nakon Dejvida Kamerona i njegovog referenduma o „bregzitu“. Kako dalje Velika Britanijo? U Evropi sada samo mogu da se hvataju za glavu.