Sjaši Kurta da uzjaše Murta

Jedan od konstantnih efekata parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, iako je to slučaj i kudikamo šire, jeste takozvani demokratski deficit. Tačnije, činjenica da izabrani predstavnici naroda sve manje predstavljaju taj isti narod, obične ljude. Umesto predstavljanja opšteg interesa, utisak je da političari predstavljaju samo sebe i stranku. Baš kao i druge uticajne subjekte na pozicijama društvene i ekonomske moći. Zatražili smo zato od nekoliko nezavisnih aktera javnog života u Hrvatskoj da nam iz svog ugla protumače taj evidentni politički nedostatak uoči izbora, utoliko više što medijske prognoze ne upućuju da će oni promeniti taj trend.

„Bojim se da upravo zbog ozbiljnosti takvog jaza malo ko očekuje zaokret u dogledno vreme“, kaže univerzitetska profesorica psihologije iz Splita Mirjana Nazor. Ona čak smatra da je došlo do svojevrsne zaglavljenosti politike, gde se sve teže razaznaju suštinske razlike između stranaka: „Tragično je da smo se navikli da sva predizborna obećanja i najave ne znače nakon izbora – ništa. Ukidanja privilegija eliti, pokretanje efikasnijeg državnog aparata, otvaranje novih radnih mesta, socijalne olakšice ugroženima – sve se to unapred doživljava kao hrpa floskula. Ko god bude pobedio ja predviđam nove izbore već dogodine."

Građani stiču utisak da ne mogu da promene – ništa

Mirjana Nazor podseća da je na prošlim izborima veliki broj glasača poverovao u mogućnost afirmisanja neke treće političke snage, mimo velikih blokova levog i desnog centra. Ali, što zbog subjektivnih ograničenja tih novih protagonista, a što zbog objektivnih te sistemski zadatih veličina, eksperiment nije uspeo. „Možda nije problem u igračima, već u strukturnim okolnostima, odnosno u pravilima igre. Opasno je pritom što građani stiču vrlo čvrst utisak da ne mogu da promene ništa, da smo kao zajednica osuđeni na pasivno trpljenje vlasti, kakva god ona bila“, zaključuje Nazor za DW.

Siniša Miličić, sindikalni lider Regionalnog industrijskog sindikata iz Varaždina i nezavisni poslanik u skupštini Varaždinske županije, mišljenja je pak, da bi na neki način svi trebalo da se aktivno bave politikom, ne nužno kao profesionalni političari. „Hrvatsku izrazito obeležava moć izdvojene političke elite koja štiti svoj uski interes iznad svega. Reč je o kasti koja je izgradila tu poziciju i brani je kako god zna i može. Njihovi saveznici najčešće su, i gotovo ekskluzivno, klijentelistički predstavnici krupnog kapitala. Mali čovek ne razume u svemu tome potencijalnu snagu sopstvenog samoorganizovanja i proći će generacije dok se to ne pomeri sa mrtve tačke“, tvrdi Miličić.

Taj ugledni i u odbrani radničkih interesa relativno uspešni sindikalista, ni u kom slučaju nije bez reči kritike na račun samih hrvatskih sindikata. „Naše centrale, kao i veći deo velikih stranaka, razvile su se iz postojećih struktura u kasnoj fazi socijalizma i zapravo su to prenele i u novo doba. Onaj bolji deo starog sistema, zaštita radničkih i socijalnih prava, otpao je usput jer ih je u novom sistemu samo ometao. Manji i progresivniji sindikati još su slabi, iako se u njihovu radu nazire klica mogućeg budućeg boljeg društva za sve ljude u Hrvatskoj, uz saradnju s drugim demokratskim, civilnim snagama i inicijativama“, kaže Miličić.

Suočavanje s fatalnim EU-kontekstom

Konačno, svoje gledište na problematiku dao nam je i pulski arhitekta, i nevladin politički aktivista Emil Jurcan, član zadruge „Praksa“. Jurcan sugeriše da obratimo pažnju na međunarodni kontekst problema: demokratski deficit u Hrvatskoj produbljuje se u skladu s trenutnom situacijom u Evropi, naročito na periferiji. „Pokazalo se da političke moći uopšte nema u nacionalnim parlamentima, niti u izvršnim vladama većine država. Znači, jedina moguća nacionalna ekonomska politika jeste ona liberalna, što u slučaju Republike Hrvatske znači kolonijalna, a ona opslužuje strani, najčešće nemački kapital. Mislim da sve evropske zemlje moraju da postave pitanje dokle su spremne slepo da brane taj interes“, kaže Jurcan.

Takva protivrečnost Evropske unije, po njemu, više neće moći da se zanemaruje, što je činjeno godinama. „Mene lično hrabri – i zato se radujem ponovljenim izborima u Hrvatskoj – činjenica da moramo da se suočimo s idejom EU-politike o tome kako će rastući ekstremni nacionalizam na istočnim granicama Unije zaštititi razvijene države centra, od Rusije i Bliskog istoka. Ta politika je upravo u Hrvatskoj doživela fijasko i nije se sprovela konsenzualno u društvu, kao što je to bilo u Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj i baltičkim zemljama.“ A sva je prilika da će se hrvatsko društvo ubrzo ponovno sresti s takvim iskušenjem, kroz verovatni nastavak interkontinentalne izbegličke krize kao njenim glavnim zamajcem.