„Sklanjajte tog Tita“

Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako „Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu“. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla „odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom“. „Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipovoć je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju.“

„Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja u Zagrebu, a 16. maja ona putuje u Blajburg u Koruškoj, gde se održava komemoracija Hrvatima koje su britanske okupacione vlasti bile prepustile jugoslovenskim partizanima da ih likvidiraju. Predsednica smatra da je došlo vreme da se prekine sa instrumentalizacijom istorije.“

„Pre 35 godina je godišnjica nemačke kapitulacije stajala u znaku – maršala Josipa Broza Tita [...] Osmog maja 1980, taj diktator je sahranjen u Beogradu. Dobio je najveći pogreb koji je svet ikada video. Šefovi država i vlada 128 zemalja su doputovali, među njima Leonid Brežnjev, Hua Guo Feng, Margaret Tačer, Sandro Pertini, Karl Karstens, Helmut Šmit, Erih Honeker, Kim Il Sung, Gustav Husak i Sadam Husein. Istok, Zapad i Jug su se poklonili pred grobom jednog od najvećih masovnih ubica 20. veka. I posle Tita-Tito – glasila je parola jugoslovenskih komunista.“

U nastavku teksta autor prenosi da je Tito među nemačkim levičarima uživao veliki ugled, te da je „Titov mit“ nadživeo kraj Hladnog rata i krvavi raspad Jugoslavije. „Dugo je previđana veza između Titovog socijalizma i borbi između centara moći bivših republika za svoj deo kolača, koje su se pretvorile u nacionalne sukobe kada je prestao da pristiže novac iz inostranstva. Eksperiment radničkog samoupravljanja – u kome su preduzeća permanentno bila u minusu – preživeo je samo zahvaljujući zapadnim kreditima i isporukama sirovina iz Istočnog bloka. Titovi naslednici su se našli pred brdom dugova koji su od 1971. do 1983. narasli sa četiri na više od 20 milijardi dolara“.

Opisavši život u bivšoj Jugoslaviji koji je „zahvaljujući dugovima, bio bolji nego u nekom drugom komunističkom režimu“, autor dalje piše da „diktator rođen u Kumrovcu u svojoj hrvatskoj domovini uživa posebno veliki ugled. Velikosrpski nacionalisti su u konstrukciji svoje slike istorije mogli da se pozovu na Dražu Mihailovića, velikog protivnika Tita za vreme međusobnog klanja jugoslovenskih naroda; Hrvatima su bile na raspolaganju dve podjednako neatraktivne tradicije: ona fašističke ustaške države koja je bila u savezu sa Hitlerom i uništila desetine hiljada Jevreja i Srba, i ona Titovih partizana, koji su likvidirali desetine hiljada stvarnih ili potencijalnih antikomunista. Politička kultura zemlje levicu i danas identifikuje sa komunistima a desnicu sa ustašama“.

„Slovenački ekonomista Ljubo Sirc se decenijama bori protiv tih mitova. Posle upada Nemaca u aprilu 1941, on se priključio jednom liberalnom pokretu otpora. 1947, jugoslovenski sud ga je osudio na smrt kao britanskog špijuna. Posle sedam godina izolacionog zatvora, pušten je iz na slobodu i pobegao je na Zapad. 19. aprila je dobrog zdravlja proslavio 95. rođendan. Kada je gradska skupština Lajbaha u aprilu, nekoliko nedelja nakon otkrivanja masovne grobnice sa više od 4000 žrtava crvenog terora u jednom napuštenom rudniku, nazvao jednu gradsku ulicu Titovim imenom, Omladinski forum vladajućih socijaldemokrata se zahvalio gradonačelniku – Titovim portretom. Istorijske činjenice, rekao je gradonačelnik Zoran Janković, ne smeju da nas spreče da nazivamo ulice po istorijskim ličnostima. Sirc je odgovorio da se stidi kao Slovenac, ne zbog onoga što se nekada dešavalo, već zato što još uvek ima tako mnogo onih koji to i dan-danas smatraju ispravnim“, piše Frankfuter algemajne cajtung.

Bijenale u bunkeru

Berlinski dnevnik Tagescajtung piše o prvom Bijenaleu u Bosni i Hercegovini te da je on održan „posle višegodišnjih žilavih pregovora sa vladom, raznim ambasadama, ministarstvima kulture i sponzorima, 2011. je, 18 godina nakon rata u raspadnutoj Jugoslaviji, na inicijativu umetničkog para Eda i Sandre Hodžić“. Osnovna ideja bosanskih Bijenalea je tematska obrada Hladnog rata. Osnivanje NATO 1949. i Varšavski pakt koji je kao protivteža formiran 1955, doveli su do postepenog zaoštravanja situacije i doveli do „ravnoteže straha“ – što je bezazleni izraz za to što su obe strane bile u stanju da unište kompletan život na planeti.“

Dvadeset četvrtog aprila 2015. je u Titovom atomskom bunkeru otvoreno treće izdanje Bijenalea Bosne i Hercegovine. Na poziv inicijatora Bijenalea, umetnički par iz Štutgarta Silvija Vinkler i Štefan Keperl napravili su svoju instalaciju na toj lokaciji. To je bio povod da list napiše nešto više o bunkeru: „Radovi na njemu su trajali od 1953. do 1979, godine kada je osnovan i list Tagescajtung. Na površini od 6.500 kvadratnih metara, u dubini od 280 metara u brdu, pored jugoslovenske vlade okupljene oko Josipa Broza Tita, pored njegove supruge i generalštaba, trebalo je da još 350 ljudi odatle u slučaju nužde rukovodi odbranom zemlje i funkcioniše kao vlada bar šest meseci. Ovaj bunker je bio treći po veličini jugoslovenski građevinski poduhvat, spolja kamufliran dvojim neupadljivim stambenim zgradama – ulaz je kapija garaže.“