Skrivene magistrale hrvatske politike

Velike afere u hrvatskoj politici često otkrivaju neobične protivrečnosti u strateškom državnom planiranju. Od novijih slučajeva, na primer, nabavka vojnih aviona i izgradnja LNG-terminala na Krku pokazuju kako iza tih poteza vlasti ne stoji dovoljno suvisao rezon.

Vladajući krugovi pritom uobičajeno nastoje da se izvuku iz neugodne situacije, dok opozicija standardno koristi šansu za držanje pridike. No čitav niz sumnjivih odluka kroz poslednje dve decenije ukazuju na paralelni proces sasvim drugog tipa. Oko toliko važnih pitanja, naime, veoma je glatko funkcionisao i određeni politički konsenzus.

Nabrojimo nekoliko takvih slučajeva: prodaja državnih banaka, penziona reforma s obaveznom kapitalizacijom dela štednje, tretman Vatikanskih ugovora, ulazak Hrvatske u NATO, zamena kune evrom. Zajednička im je i činjenica da se narod u te svrhe nije pozivao na referendumsko izjašnjavanje, za kakvim se inače u Hrvatskoj posezalo isključivo onda kada su rezultati bili veoma predvidljivi.

Izvjesna čvrsta, nadstranačka nit-vodilja državne politike očigledno postoji, bez obzira na razna – po pravilu manja, iako burna – razilaženja među najjačim partijama. A interesovalo nas je nadalje i kakav je zapravo njen karakter.

Zanemareni pluralizam pozicija unutar EU

Politikološkinja Danijela Dolenec s Fakulteta političkih nauka u Zagrebu, mišljenja je da se najveći deo takvih primera može tumačiti kroz odnos domaćih političkih elita s Evropskom unijom:

„Njenu politiku od samog početka evrointegracija prikazuju kao monolitnu i nedvosmislenu, tj. poistovećuju je s pozicijom Evropske komisije. Te elite su fundamentalno propustile da ukažu na pluralizam pozicija koje postoje unutar EU, pa preporuke i zahteve Brisela tumače kao imperative. Mnoge od odluka Hrvatske u procesu pristupanja imale su veliku važnost, a ozbiljne javne rasprave nije bilo.“

Naša sagovornica smatra da je zbog toga proces pristupanja EU imao i negativne implikacije na razvoj demokratije u Hrvatskoj. „Danas je ovde zato“, nastavlja ona, „teško suvislo argumentovati u kakvoj je to krizi projekat EU, i šta ona znači za nas.“

No, kako donošenje takvih ključnih odluka izgleda s obzirom na relaciju HDZ-SDP? „Razlike između dveju najjačih stranaka u nekim dimenzijama nisu trivijalne, ali istovremeno je važno imati na umu sličnosti u njihovim rukovodstvima. Osnovna je ta da se radi o generaciji liberalnih političara socijalizovanih u proevropskom narativu.“

Jedina članica EU s evrom, ali van Šengenskog prostora?

„U tom narativu oni sebe vide kao prosvećene elite koje donose 'razvoj' u zaostalo društvo. To je patronizirajuća pozicija koja narod posmatra kao nekompetentne ovce koje ne bi trebalo ni o čemu pitati, već bi im 'nužne' strukturne reforme, za njihovo dobro, trebalo nagurati makar kroz nos“, kaže Danijela Dolenec.

Ipak, ostaje pitanje kakvi motivi – klijentelistički ili drugi – daju pogon dominantnoj liniji hrvatske politike, s Evropskom komisijom kao najčešćim uzorom? Kao i to da li postoji mogućnost – ako već poznajemo neki oblik prećutnog i diskretnog nadstranačkog konsenzusa u nečijem interesu – za demokratizaciju tog procesa?

„Problem je što zadnjih godina kod nas kao da stranke uopšte ne postoje“, kaže za DW filozof politike Luka Bogdanić sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta. „Postoje interesne grupe koje deluju kroz stranke – pa je etnički motivisanoj desnici interes npr. u veličanju nacije, a ekonomsko-politički motivisanoj u žrtvovanju kune za evro. A kad smo već kod toga, upada u oči to da ćemo valjda biti jedina EU-članica s evrom, a i dalje van Šengenskog prostora. Ni o tom paradoksu nema javne rasprave, mada nema boljeg dokaza za neuspeh Hrvatske u novom kontekstu. Ali pred javnošću ionako niko ne odgovara.“

Svako svoju slagalicu, bez opšte slike

„Takvi interesni krugovi“, dodaje Bogdanić, „nemaju svog referenta u jednoj stranci, već deluju transverzalno, kroz neke stranke u vrhu hrvatske politike. One su samo razglasi, pojačala. I same su izbrazdane različitim partikularnim interesima, ali o potezima dogovorenim u senci, o interesu višem od njihovog – nikada nema javne rasprave.“

U tom smislu, Bogdanić koristi i slikovitu metaforu po kojoj svako zastupa svoju zasebnu slagalicu, dok opšta slika politike izostaje. Zato imamo utisak o antistrateškoj stihiji, a taj filozof dodaje i da je upravo zato Hrvatska u krizi iz koje se ne nazire izlaz.

Luka Bogdanić napominje i da je demokratija, međutim, u krizi mnogo šire, i nipošto samo u Hrvatskoj. „Pogledajmo kako Makron vrluda, ili kako u Italiji na vlasti imamo stranački ugovor umesto programa. Hrvatski protagonisti uglavnom nastoje da imitiraju zapadne uzore, HDZ s Merkelovom i SDP sa socijaldemokratama koji su, uostalom, svuda u istoj krizi“, ističe Bogdanić, uz zaključak da boljeg nadstranačkog puta ne može ni biti, ako je moć u strankama uzurpirana.

Stare demokratije imaju određene forme konsenzusa – ali i tamo se to sve teže održava. A kamoli tamo gde demokratija nije ni prohodala.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android