„Dobronamerni kič“ i malo Vidovdana

„Mir je moć! Mir na Zemlji, mir sa Zemljom“, poručila je Joko Ono putem video poruke Novosađanima. Potom su tri devojčice pevušeći čuvenu „Let it be“ u podnožju Petrovaradinske tvrđave otkrile spomenik koji je ova umetnica, aktivistkinja i supruga legendarnog Džona Lenona kreirala za Novi Sad.

Skulptura imena „One day“ inspirisana je vojnim ratnim brodom, takozvanom „šajkom“, a napravljena je u znak sećanja na potpisivanje Versajskog sporazuma 28. juna 1919. godine čime je završen Prvi svetski rat.

Šajke su bile brzi drveni brodovi koji su se koristili u 19. veku u Vojvodini, kada su graničari čuvali Habzburšku monarhiju od turskih upada. Prema vojnicima šajkašima i danas se zove region u Vojvodini.

U obrazloženju se dodaje da skulptura nosi „slojevita značenja koja se odnose na ratove koji su se vodili na srpskim rekama Dunavu i Savi“, ali i da govori o ljudima uopšte, recimo onima koji trenutno beže preko Sredozemnog mora. „Ploveći po moru, brod se može posmatrati kao simbol putovanja kroz život“, piše u tekstu.

Instalacija je realizovana na inicijativu „Egzit fondacije“, a u okviru programa „Tvrđava mira“ iza kojeg stoji Fondacija „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“. „Egzit je bio prvi masovni događaj koji je nakon ratova devedesetih okupio mlade ljude iz bivše Jugoslavije na jednom mestu“, rekao je Dušan Kovačević, osnivač Egzita.

On je u ime takozvane „Države Egzit“ proglasio mir svim državama sveta i pozvao premijerku Anu Brnabić da Srbija bude prva zemlja koja će taj mir ratifikovati.

„Vidovdan je za nas veliki i emotivan praznik sa puno pobeda, puno poraza i teških vremena, i ono što nam je najpotrebnije jeste mir“, rekla je premijerka na otvaranju spomenika u petak.

Nije baš šajka

Kada je sunce zašlo, a fotografije novog spomenika sa svečanog otvaranja stigle do Novosađana, krenule su prve kritike. „Ovo nije šajka, ovo je običan limeni čamac“, bila je jedna od prvih reakcija pojedinih Novosađana.

Istina, šajka je izgledala drugačije, kaže i istoričar i kustos u Muzeju Vojvodine Vojislav Martinov. „Šajke su bile kao neka vrsta galija. Imale su usko i izuzetno dugačko korito i na pojedinim prikazima imaju neki objekat, ali u većini prikaza one nemaju nikakvu kabinu.“

„Imale su jedra, ali su uglavnom bile pravljene tako usko da bi mogle lakše da manevrišu vodom i da budu manje mete za protivničku artiljeriju. I bile su za 20 do 30 veslača, tako da ovo svakako ne liči na šajku“, objašnjava Martinov za DW.

Razmimoilaženje sa originalnom šajkom, međutim, otpisuje umetničkoj slobodi, dok veću neusaglašenost vidi u samoj simbolici, jer je šajka predstavljena kao deo srpske tradicije, što, tvrdi Martinov, ne odgovara istorijskim faktima.

„Nigde se ne kaže da je šajka kao rečni borbeni brod korišćena na prostoru istočne Evrope, u Ukrajini, Poljskoj… Šajkaški bataljon jeste pretežno bio srpskog etničkog karaktera, što se pokazalo u revoluciji 1848. kada je većina tog bataljona stala na stranu borbe za srpske nacionalne interese unutar Habzburške monarhije, ali da je u pitanju nekakav srpski brod, to definitivno ne stoji“, kaže Martinov.

Nategnuta simbolika

„Začudio bih se da Joko Ono uopšte zna šta su šajke. Mislim da je u pitanju neki njen koncept barke mira koji je ovde slobodno interpretiran i transformisan u nešto sasvim drugo“, smatra Martinov.

Ta je interpretacija, kaže, rezultat namigivanja nacionalnim sentimentima publike, o čijem značenju nosioci ideje nisu dovoljno promislili. „Jer u pitanju su brodovi koji su čuvali granicu između Osmanskog i Habzburškog carstva, tako da se može čitati i u negativnom smislu kao odbrana od islama. Pogotovo u trenucima migrantske krize, koja i jeste dovedena u vezu sa simbolikom broda“, kaže kustos.

To sve u celini deluje kao „industrija dobronamernog kiča“, ocenjuje za DW novinar i publicista Teofil Pančić.

„To mešanje svetskog neo-hipi uvoznog mirotvorstva s lokalnim simbolima slavne ratničke tradicije – te šajka, te Vidovdan – meni to deluje kao klasičan naprednjački eklekticizam u kojem ćemo pomešati stvari koje nikako ne idu zajedno, a onda ćemo reći da nije da one ne idu zajedno, nego mi umemo da ih spojimo“, kaže Pančić.

„To deluje prilično bljutavo, ali to nije ni prvi, a sigurno ni poslednji put da ljudi iz vlasti pokušavaju da prodaju nešto što je u spoljnoj glazuri evrointegracija i mirovnjačka priča, ali da istovremeno namiguju kako su oni deo tih naših slavnih tradicija. To onda, pošto je loše i površno ukomponovano, ispadne gomila ničega“, dodaje Pančić.

U takvoj kvazi-političkoj gesti, pozivi na svetski mir Pančiću deluju pretenciozno, a Martinovu razočaravajuće zbog još jedne ispucane šanse da se kroz takozvanu platformu „Tvrđava mira“ korak ka miru zaista i učini.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android