Skupo spasavanje banaka

Mario Matijas sedi za svojim besprekorno urednim, ogromnim radnim stolom. Vidi se da mu razgovor nije po volji. Bankari nerado govore o akcijama spasavanja banaka – a pogotovo ne kada su one poreske platiše već koštale 12 milijardi evra. I to zato što su, pre toga, direktori banaka uradili mnogo toga što je bilo pogrešno. I tako naneli štetu štedišama. To je za ovog 80-godišnjaka najveća noćna mora: „Ljudi koji stoje pred bankama i bezuspešno traže svoj novac – strašno!“ Ali Mario Matijas je šef male, sto godina stare regionalne banke Caixa de Credito de Leiria. On je, dakle, bankar starog kova, a ne jedan od onih modernih bankara koji vladaju globalnim finansijskim svetom.

Oni su u poslednjih deset godina četiri banke odveli u propast, tako da je, na kraju, morala da ih spasava država – s mnogo novca. Poslednja u nizu je bila BANIF, banka s ostrva Madeira. Akcija spasavanja te banke koštala je tri milijarde evra. I ona se, kao i mnoge druge banke, dajući previše nesigurne kredite i previše špekulišući u svojom težnji za rastom i širenjem – preračunala. To je, na žalost, čest scenarip, ukazuje profesor ekonomije s lisabonskog univerziteta ISEG Francisko Luša: „Sve evropske banke su pre krize bile vrlo lakomislene, pre svega prilikom špekulacija. I portugalske takođe.“

Dubiozni poslovi, opasne veze

Njih očigledno u njihovim kriminalnim radnjama, niko nije kontrolisao. Banka Portugalije, državna institucija je trebalo da ih kontroliše – zakazala je, tvrdi Luša i navodi primer banke BPN. Ona je godinama bila upletena u poreske prevare i pranje novca. Njena propast je 2008. godine portugalsku državu koštala oko pet milijardi evra. Aktuel zamenik šefa Evropske centralne banke, a tadašnji guverner Banke Portugalije Vítor Konstansio izjavio je, međutim, da nije video razloga da interveniše.

Profesor ekonomije Luša kritikuje tesne veze bankara i političara koje u Portugaliji imaju dugu tradiciju: „Bankari stalno odlaze u političare, a političari u bankare – bez da iko išta preduzima protiv toga. „Najbolji primer za to je bila banka Espirito Santo – sto godina stara i ugledna institucija. Njenog šefa su s poštovanjem zvali 'gospodar svega'. On je u svemu imao svoje prste. Njegova banka postavljala je ministre i državne sekretare, on je finansirao predizborne kampanje različitih predsedničkih kandidata, čak i nekoliko njih istovremeno. Porodica koja je posedovala tu banku izgradila je kompleksnu finansijsku imperiju i – prokockala milijarde. Pritom je bilo dovoljno naznaka o ilegalnim radnjama, tvrdi Luša, ali Banka Portugalije je sve to samo mirno posmatrala i držala se po strani. Na kraju je 2014. godine banka Espirito Santo bankrotirala. Državu je to koštalo nove četiri milijarde evra.

Portugalsko bankarstvo: Lekar koji ima svoju apoteku

Nadzorna institucija, Banka Portugalije, deo je portugalskog bankarskog problema, smatra Francisko Luša. Ona malo radi, retko interveniše, daje bankama preveliku slobodu. I to nije pitanje moći koju Banka Portugalije ima, već pitanje mentaliteta: „Banka Portugalije, ako to želi, može da smeni celu garnituru šefova neke privatne banke“. Ali ona to očigledno neće. Na isti način problem vidi i bankar Mario Matijas. On smatra da normalne banke za klijente moraju da odvojene od investicionih banaka, da ponovno moraju da budu povučene oštre crte razgraničenja: „Lekar ne bi trebalo da ima i apoteku! Samo tako može da bude siguran da neće početi da se sumnja da zarađuje na sopstvenim receptima“. Ni političari ni bankari u Portugaliji ta pravila nisu poštovali. Dobre veze značile su i dobre poslove – za obe strane. Banka BPN je svojevremeno tada političaru bez mandata Kavaku Silvi prodala akcije po povlašćenoj ceni koje je on kasnije prodao s „debelom“ dobiti. Pre toga je Silva bio premijer, nakon toga predsednik Portugalije.

Današnji bankari opsednuti su profitom i lakomisleno špekulišu s novcem svojih klijenata, tvrdi Matijas. Tome bi trebalo stati u kraj, zahteva iskusni bankar. Ali to se neće skoro dogoditi, strahuje ekonomski stručnjak Luša. Dok u SAD normalne banke već odavno ne smeju da špekulišu, u Evropi je to i dalje sasvim normalna stvar. Cena koju će Portugalija za to morati da plati, možda će biti još veća nego što je sada.