Slike na vestima odjednom su naše

Nica, Vircburg, Minhen – u samo nedelju dana tri ubilačka pohoda, od kojih je za prva dva jasno da imaju islamističku pozadinu. O tome Berliner cajtung piše: „Kada svaki kamion može da bude ubilačko oružje, kada mesto terora može da bude svaki voz i svaka radnja na periferiji, onda je ispravna ocena da nema apsolutne bezbednosti. Apstraktno smo bili svesni opravdanosti takvog upozorenja. Ali ovih dana ono postaje konkretno. Retko kada nam je jedno saznanje pretilo da otrgne toliko od životnog kvaliteta.“ Slično piše portal inFranken.de: „Pariz, Brisel, Nica – Vircburg, Minhen… Teror se sve više približavao i sada je među nama. Gorka spoznaja: nasilje nas može zadesiti na sve strane – u metropoli, jednako kao i u provinciji. Slike koje gledamo na vestima više nisu strane, nego naše. Odjednom nas to sve direktno pogađa. Pribojavali smo se. Pitanje više nije da li će, već kada će.“

Štutgarter cajtung piše: „U svetu kakav trenutno vidimo previše je mržnje i zaslepljenosti. Nepoštovanje vrednosti ljudskog života toliko je da u dogledno vreme ne možemo da se nadamo poboljšanju. Ta egzistencijalna pretnja se ne može savladati sa više prevencije, više policije, više bezbednosti ili budnosti. Istih rečenica je već bilo nakon napada u Francuskoj i Belgiji. Tada je njihovo značenje bilo više apstraktno jer su se odnosile na druga društva. Nakon napada u vozu kod Vircburga od pre nekoliko dana, a najkasnije nakon užasnog napada u Minhenu, jasno je da takve ocene podjednako važe za Nemačku, kao i za zemlje koje su prethodne bile pogođene terorom.“

Vezer kurir: „To nije bio rat bajkerskih bandi, niti obračun dilera ili makroa. U petak uveče, u minhenskom tržnom centru napadnuti smo svi mi. Jednako kao i u Parizu, Briselu, Nici, Vircburgu. I to se neće završiti ni nakon Minhena. Sva brutalnost može da se vidi na kratkom video snimku, na kojem se vidi da atentator kako puca na potpuno nevine, slučajne prolaznike. Svako može da bude žrtva, bilo gde: u regionalnom vozu, tržnom centru, diskoteci, na plaži… Vanredno stanje je odavno nastupilo, ali zvanično proglašenje bi bilo mnogo više od formalnosti. Ne samo što bi tada na ulicama imali naoružane ljude u uniformama, već bi bezbednosne snage imale i veća ovlašćenja. Kontrola bez konkretnog povoda biće sve više. One će više pogađati mlade ljude tamnije puti sa bradom nego penzionere ili žene sa dečijim kolicima“, piše list i zaključuje:

„Da, atmosfera je zatrovana. Ništa, apsolutno ništa ne opravdava napade na civile. Već sada policija traži da se na internetu ne objavljuju slike ili video-snimci koji bi napadačima mogli da daju informacije o taktici snaga bezbednosti. Na vidiku su zakoni koji policiji i tajnoj službi olakšavaju, a medijima otežavaju posao. Sa tim ćemo morati da živimo, barem onoliko dugo dok se u svakom pogledu ne odbranimo od velike pretnje.“

Neki listovi generalno komentarišu džihadističku pretnju iako nije jasno da li se napad u Minhenu može smestiti u tu matricu. Vestfalen blat: „Glavni cilj Islamske države je jasan: radikali žele da u zapadnim zemljama izazovu sukobe između muslimana i nemuslimana, sve do građanskog rata. Od toga smo još uvek daleko udaljeni. Ali problemi se već prepoznaju: nepoverenje prema muslimanima raste, to pokazuju ankete. Sa svakim napadom sve više. Veliki izazov je ne upasti u tu zamku. To nije lako. I kod nas žive mladi muslimani koji su podložni radikalizaciji od strane propovednika mržnje. Za to ne moraju da idu u džamiju, dovoljan je internet-priključak.“

Augzburger algemajne: „Ubice su nekada pažljivo kovale planove. Onaj ko je planirao atentat imao je duge pripreme. To važi za bande kao što su italijanske Crvene brigade ili nemački RAF. I to je kasnije važilo za Al Kaidu. Za Islamsku državu to ne važi. Kalifat radikalizuje muškarce u čitavom svetu sa porukama mržnje i lažima koje se šire na internetu. Takozvani usamljeni vukovi mogu bilo gde da sede pred kompjuterom i upadnu u zamku beskrupuloznih zagovornika terora. Pod svojom crnom zastavom fundamentalisti vode sajber-džihad, koji bilo gde može da udari kada naleti na čoveka koji je izgubio uravnoteženost. To može da bude tuniški vozač u Nici, kao i avganistanski pekarski šegrt u Oksenfurtu. Umesto zahtevnog planiranja njima nije potrebno ništa više od noža, sekire ili unajmljenog kamiona.“