Smisao života bez terora

Kobane je ponovo osvojen, a posle pada Al Alama koji je u blizini Tikrita, moguće je da će i iz tog grada biti isterani pripadnici „Islamske države“. Takve vesti bude nadu da će „Islamska država“ oslabiti i da je blizu dan kada će biti i vojno poražena. U prilog tome govore još neke indicije: Prvo: „Islamska država“ je počela da lovi dezertere. Navodno su ubili 30 ljudi iz sopstvenih redova jer su pobegli od „neprijatelja“. Stručnjaci kažu da je to tipično ponašanje borbenih jedinica kada se nađu u velikim teškoćama. Sa napadima kurdskih boraca na izvore nafte u blizini Kirkuka, „Islamska država“ bi mogla da ostane bez značajnog izvora prihoda. Osim toga, besomučno uništavanje antičkih kulturnih dobara, moglo bi se shvatiti kao izraz očajanja koje je zahvatilo džihadiste. Upravo jer je bitka izgubljena, oni žele iza sebe ostaviti spaljenu zemlju.

Međutim, moguće je i drugačije protumačiti te signale. Iako je „Islamska država“ u delovima Iraka i Sirije u vojnoj defanzivi, ne treba da se zaboravi njen uticaj u Libiji, gde su pre nekoliko nedelja javno masakrirali na desetine egipatskih hrišćana. Šta je sa Sinajem, gde egipatska vojska nikako da stavi pod kontrolu teritoriju koju drži „Islamska država“? Šta je sa novim savezništvom između „Islamske države“ i afričke terorističke organizacije Boko haram, koje obe strane slave kao propagandistički uspeh? Da li je moguće pobediti „Islamsku državu“ dok sirijski diktator Asad i dalje bombarduje čitave gradske kvartove, dok još postoji međusobna mržnja i borba za resurse između iračkih sunita, šiita i Kurda?

Trajni problemi arapskih država

Dakle, rano je da se tvrdi kako je „Islamska država“ poražena. Još uvek postoje svi politički problemi koji su doveli do njenog uspona. Ne radi se samo o ratu u Siriji i nedovoljnom učešću sunita u iračkoj vlasti. Posebno mlađe generacije su u skoro svim arapskim državama u beznadežnoj i frustrirajućoj ekonomskoj i političkoj situaciji.

Stoga je verovatno teško suzbiti ideološku zavodljivost „Islamske države“, koja prema mišljenju njenih pobornika upravo i počiva na brutalnom insceniranju i nemilosrdnom ratovanju. Jedna stvar je jasna: mnogim mladim muslimanima širom sveta džihadizam daje osećanje da se nalaze na pravoj strani u ratu između „izvornog“ islama i ostatka neverničkog sveta. Nemilosrdno ubijanje protivnika i talaca i medijalno insceniranje po društvenim mrežama raspiruje maštu o svemoći i pumpa adrenalin u vene. Ma koliko to bilo neshvatljivo za odrasle, obrazovane osobe, za te mlade ljude su „cool“ i krvavi džihadizam i raskid sa civilizovanim normama koji ga prati – njima sve to donosi uzbuđenje koje retko nalaze na drugoj strani.

Islam mora sam da se reformiše

Ni u islamskom svetu ni u Evropi do sada nije pronađen duhovni protivotrov.Arapska društva su kulturno i civilizacijski toliko paralisana i izložena tako velikom ekonomskom pritisku da nisu sposobna da deluju. Nakon propasti „arapskog proleća“ teško je u dogledno vreme očekivati bilo kakve društvene i političke reforme. A u Evropi se sa nevericom posmatra sve veći broj džihadističkih turista. Pod lupu se uzimaju problematična rubna područja gradova u kojima se traži veća integracija muslimana kao i državna nastava islama.

To nije pogrešno, ali je nedovoljno. Reformski impulsi, koji su preko potrebni, moraju doći iz samog islama. To je zadatak religioznih dostojanstvenika na Bliskom i Srednjem istoku ali i evropskih muslimana. Nije neophodno samo novo razumevanje islama koje bi omogućilo modernizaciju, već i takvo razumevanje islama koje bi oduševilo mlade muslimane, koje bi njihovim životima udahnulo smisao – bez terora i nasilja.