Spasavanje kulturnog blaga od rata

Snajperista je vrebao iz provizornog skrovišta napravljenog od starih limenih buradi i guma. Rupa u zidu veličine tanjira bila mu je dovoljna da ima kontrolu nad trgom pred njim – što je bila fatalna prednost u odnosu na one koji su mu bili na nišanu. Pred njim se prostirala takozvana „Zelena linija“. U 15-godišnjem libanskom građanskom ratu, ona je delila liniju fronta na zapadni i istočni Bejrut. Kako je skrovište snajperista tada izgledalo, danas se može videti na jednoj fotografiji u Bejrutskom nacionalnom muzeju. Fotografija i zazidana rupa u jednom zidnom mozaiku pored nje podsetnici su na to što se pre više od 25 godina događalo u tom muzeju.

Muzej na prvoj liniji fronta

On je za vreme rata služio kao neka vrsta bunkera. Unutar njegovih zidova zabarikadirale su se paravojne jedinice. Muzej im je pružao stratešku prednost jer se zgrada protezala duž „zone smrti“ između istočnog i zapadnog Bejruta, priča Ane-Mari Afajhe, direktorka muzeja. Pored uništenog zidnog mozaika, u muzeju se mogu naći i drugi tragovi rata. Gotovo dva metra visok kolos od krečnjaka nalazi se u dnu muzejske dvorane. Njegovu desnu stranu prekriva čađ: „Tokom zime tu je bilo veoma hladno i vojnici su palili vatru. Pritom su nagoreli i našeg kolosa.“

Zaštita kulturnog blaga u arapskom svetu akutni je problem. U ratovima i terorističkim napadima proteklih godina uništeni su brojni spomenici kulture u Siriji i Iraku. Zato je sudbina Bejrutskog nacionalnog muzeja reprezentativna za sudbinu kulturnog blaga u ratnim vremenima. Uprkos manjim oštećenjima, većina eksponata muzeja na kraju je srećom preživela građanski rat u Libanu.

Najzaslužniji za to su tadašnji muzejski direktor Moris Šebab i njegova supruga Olga. Oni su manje objekte zazidali u muzejski podrum. Pravi izazov su, međutim, bili veliki izložbeni objekti. Vreće peska i ograde od dasaka koje su radnici muzeja postavljali kao zaštitu uvek bi iznova odvlačili pripadnici milicija. Na kraju je Šebab odlučio da sakrije teške sarkofage i kipove u betonske blokove visoke jedan metar. „Dvadeset godina niko nije znao gde leže umetnine iz Nacionalnog muzeja. Moris Šehab odneo je tu tajnu sa sobom u grob. Nije ostavio nikakve crteže, niti zapise“, priča Afajhe. Ona je bila jedna od članica malobrojnog tima arheologa koji je, nakon rata, prvi ušao u muzej. Kada je 1996. odlučeno da se razbiju betonski blokovi i zidovi podruma, iznenađenje je bilo veliko. „Nacionalni muzej u Bejrutu imao je briljantnog direktora koji je, međutim, imao i vremena da sakrije kulturno blago. Ali ponekad i uprkos postojećem planu za slučaj nužde, ne bude vremena“, ističe Afajhe.

Trka s vremenom i motivi kulturnog vandalizma presudni su faktori u zaštiti kulturnog blaga, potvrđuje i libanska arheološkinja Žoan Faršah Bajali: „Rezultat libanskog građanskog rata bilo je i uništavanje umetničkih predmeta. One tamo, doduše, nisu uništavane namerno. Ali u ratovima u Iraku i Siriji situacija je drukčija. Tamo je kulturna baština cilj napada.“

Civilizacijsko varvarstvo

Bajali se u svojim publikacijama bavi „kulturnim vandalizmom“ koji nije novi fenomen u arapskom svetu. Od 1998. godine do kraja rata u Iraku 2003. godine, ona je više puta putovala u Irak i beležila oštećenja kulturnih spomenika koji su bili ili bombardovani ili pljačkani. Među njima su bila i kulturna blaga sa Uneskovog spiska svetske kulturne baštine, poput Hatre i Nimroda, koje su pripadnici „Islamske države“ nedavno razorili buldožerima i eksplozivom.

Još tokom svog rada u Iraku pre deset godina, Bajali je došla do tužnog zaključka: „Popravljati oštećena kulturna blaga je kao pokušati da se ožive mrtvi. U iračkom ratu sam bila svedokinja onoga što bi istoričari nazvali krajem civilizacije. Danas smo zahvaljujući medijima svi svedoci tog nepravednog procesa.“

Borba protiv ilegalne trgovine umetninama

Do sada su se dve strategije u borbi za spasavanje kulturnog blaga pokazale kao efikasne: prevencija i kontrola ilegalne trgovine antikvitetima. Još pre nego što je IS osvojila sirijski pustinjski grad Palmiru, iz njega je, prema navodima Uneskoa, u Damask prebačeno oko 400 statua i artefakta. Kako bi sprečili šverc ukradenim umetninama, arapske ustanove kulture tesno sarađuju sa nacionalnim i međunarodnim bezbednosnim telima.

I Nacionalni muzej u Bejrutu učestvuje u tome. „Naša je odgovornost da kontrolišemo ilegalnu trgovinu. Čim dođemo u posed nekih antikviteta, zamolimo sirijske i iračke kolege da ih identifikuju. Tako smo proteklih godina uspeli vratiti mnoge artefakte“, kaže Afajhe.

Naučiti mlade

Za Bajali postoji i treći put: prosvećivanje. Moris Šebab to je pokazao na sopstvenom primeru: on je ispravno procenio situaciju u građanskom ratu i sačuvao kulturno blago u Nacionalnom muzeju za buduće generacije. I mladi bi trebalo da nauče kako da ga zaštite. „Biladi“, u prevodu „Moje zemlje“ – tako se zove organizacija koju je osnovala Bajali 2005. Njen koncept je jasan i jednostavan: mladi posećuju kulturne spomenike i na seminarima uče o istorijskim vezama.

Cilj organizacije jeste da se u mladim ljudima stvori veza sa njihovim istorijskim nasleđem. Tako bi, objašnjava Bajali, i starije generacije mogle da profitiraju od znanja dece: „Moja generacija odrastala je za vreme rata. Mi nismo imali vremena da razmišljamo o očuvanju kulture. Zato danas, ovde u Libanu, želimo da naučimo mlade kako da sutra zaštite svoju kulturnu baštinu.“