Spor oko hidžaba u BiH

Već dvadeset godina je marama, odnosno hidžab, sastavni deo odijevanja Aldine Suljagić-Piro. Ta 33-godišnja diplomirana pravnica iz Tuzle otvoreno se bori za svoje pravo na nošenje hidžaba u pravosudnim institucijama u Bosni i Hercegovini. No, za muslimanske žene u BiH koje rade u tamošnjim sudovima i drugim pravosudnim institucijama (ili to nameravaju), nošenje hidžaba na radnom mestu postalo je nemoguće. Debata oko toga se intenzivirala nakon što je Visoko sudsko i tužilačko veće BiH potvrdilo svoj zaključak prema kome je „rukovodiocima pravosudnih institucija potrebno skrenuti pažnju na zabranu nošenja verskih obeležja svim zaposlenima u pravosudnim institucijama“. Tu se, kako je naglašeno, „ne radi o zaključku kojim se zabranjuje nošenje verskih obeležja (…) već skreće pažnja na zabranu ispoljavanja bilo kakve verske, političke, nacionalne ili druge pripadnosti u pravosudnim institucijama u BiH“ – kako je to propisano zakonima na raznim nivoima BiH, navodi se u saopštenju koje je Veće poslalo na zahtev Dojče velea.

Za Aldinu Suljagić-Piro i njene koleginice pravnice, to je šamar u lice, pre svega zbog toga što se pre tog zaključka nije vodila javna debata oko toga, naglašava ta pravnica. „Žao mi je što pre donošenja tog zaključka nisu sebi pružili priliku da upoznaju osobe sa maramom i da se uvere da ne postoji nijedan jedini razlog niti povod za takvo njihovo ponižavajuće delovanje. Ovim zaključkom su samo degradirali sebe kao instituciju, poljuljali poverenje građana, izazvali revolt, zatalasali medije i doveli u pitanje svoj rad i delovanje“, izjavljuje Suljagić-Piro za DW.

„Hidžab – moje pravo, moj izbor“

Pod motom „Hidžab – moje pravo, moj izbor“, muslimanke koje nose maramu su čak izašle na ulicu kako bi protestovale protiv zaključka Visokog sudskog i tužilačkog veća. Iako se zabrana odnosi na sva verska obilježja, dakle i na hrišćanski krst, ona je najviše nezadovoljstva izazvala među muslimanskim stanovništvom u BiH. „Muslimanska marama nije versko obeležje“, kaže Aldina Suljagić-Piro. Hidžab je, kaže, „identitet muslimanke“ i „neupitna islamska obveza“: „Maramu ne možemo smatrati verskim i nacionalnim simbolom. Ona pre svega predstavlja pravo na veru ili uverenje, pravo na život, pravo na slobodu vere, pravo na slobodu izražavanja, pravo da budemo ono što jesmo. Ja bez marame ne bih bila ja. Poštujem svačiji izbor, ali istovremeno i od drugih očekujem da poštuju moj izbor.“

Ona nije jedina akademska građanska muslimanka koja nosi hidžab i tako razmišlja. Dr Dževada Šuško je direktorka Instituta za islamsku tradiciju Bošnjaka. Ona strahuje da bi žene koje nose maramu na glavi, a već rade u sudovima u Bosni i Hercegovini, mogle da izgube posao. Prema njenim informacijama, u pravosudnim institucijama u BiH trenutno je zaposleno dvadesetak 20 žena s hidžabom. S druge strane, ona smatra da je dobro što je, nakon zaključka Veća, konačno pokrenuta diskusija o nošenju hidžaba. „Ako živimo u demokratskoj državi, ako čak težimo da učvrstimo demokratske korene u BiH, onda je itekako važno da povedemo javnu debatu o pitanju koje se očigledno tiče položaja verskih zajednica u javnom prostoru“, ističe dr Šuško. Ta istoričarka i politikološkinja koja je inače odrasla u Nemačkoj i koja i sama nosi maramu na glavi, kaže da se takve debate o nošenju hidžaba vode i u Nemačkoj, ali u drugom kontekstu. Islam je u Nemačkoj prisutan tek od 60-ih godina – otkada su počeli da stižu prvi gastarbajteri. Islam u Bosni i Hercegovini je, međutim, već vekovima sastavni deo društva, a debate o veri, kaže Šuško, imaju i socijalistički kontekst. U Bosni i Hercegovini, kaže, zato postoji sasvim drugačije shvatanje sekularnog uređenja: „Ovde postoji ono razumevanje da vera zaista ne bi trebalo da bude zastupljena uopšte u javnom prostoru.“

Povratak u mračni Srednji vek?

Upravo takvo shvatanje uloge religije u društvu, jasno zastupa i orijentalistkinja Jasna Šamić koja već decenijama živi na relaciji Pariz-Sarajevo. Ona smatra da bi bilo dobro da se u državnim, a pre svega u pravosudnim institucijama, ne ističu, odnosno pokazuju verski simboli. „Religiju bi konačno trebalo smestiti u privatne sfere“, smatra Šamić. Zbog tog svog mišljenja o hidžabu u javnom prostoru, Jasna Šamić je proteklih nedelja bila izložena veoma teškim, a delom i uvredljivim kritikama – iako su njeni preci i sami muslimani iz Sarajeva. Šamić, naime, smatra da je marama, onakva kakvu je današnje muslimanke u Bosni i Hercegovine nose, „moda koja je stigla iz vehabijskog filozofskog miljea. To uopšte nije obična marama. To je samo paradiranje s verom koje je maltene zabranjeno u islamu. Jer, islam zagovara skromnost.“ Za nju nošenje hidžaba u državnim institucijama znači korak unazad po pitanju emancipacije žena i „povratak u robovlasnički sistem ili mračni srednji vek.“

S takvim mišljenjem se nemačka islamološkinja dr Armina Omerika ne slaže. Ona čak ističe da zaključak Visokog sudskog i tužilačkog veća BiH ne doprinosi sekularizaciji zemlje, niti služi ravnopravnosti polova: „Ženama je ionako teško da dobiju radno mesto i ako sada jednu grupu kvalifikovanih žena tu izuzmete, izričito zbog njihove spoljne slike, onda imate, prema mom mišljenju, situaciju u kojoj se postojeće nejednakosti dodatno produbljuju.“ A kada je u pitanju emancipacija muslimanki, dodaje Omerika, slične debate u Nemačkoj pokazale su da takva zabrana može samo da predstavlja barijeru za emancipaciju. „To znači, mlade žene se kvalifikuju, imaju obrazovanje, a uskraćuje im se pristup tržištu rada“, ističe Omerika.

Zakonski propisati šta je to versko obeležje

Omerika je svesna da se u čitavoj debati oko nošenja hidžaba u pravosudnim institucijama barata različitim uverenjima o tome što je to sekularizam. Ona zato rešenje vidi u zakonskoj regulativi o verskim obeležjima. Međutim, „ako neka država želi da bude neutralna i sekularna, onda ona ne može sama da donosi odluke o tome šta su to religijski simboli, a šta nisu. Potrebna je zakonska regulativa, ali ona se mora doneti tako što će se uzeti u obzir oni argumenti koji su sada izneseni u javnosti.“

Time bismo bili pošteđeni žestoke diskusije oko toga da li je hidžab versko obeležje ili nije. Za pravnicu Almedinu Suljagić-Piro je, međutim, nesporno da njena marama, pravno i strogo gledano, nije versko obeležje poput, na primer, polumeseca i da ona da ne predstavlja prepreku za obavljanje njenog posla. „Zbog jedne odluke Visokog sudskog i tužilačkog veća BiH, ja lično ne posustajem niti odustajem od svojih planova da otvorim advokatsku kancelariju. Naprotiv, ovi nemili događaji su mi sada dodatna motivacija da opravdam maramu koju nosim i da u svom poslu bude još stručnija i bolja.“