Srbija i EU, štap i šargarepa

DW: Više od tri godine od početka pristupnih pregovora, među građanima Srbije beleži se pad poverenja u Evropsku uniju. Vladavina prava i demokratija koje su bile u fokusu evrointegracija, kažu kritičari, pale su u drugi plan zbog „stabilnosti“ koju zagovaraju evropski zvaničnici. Da li je EU digla ruke od demokratije zarad drugih političkih ciljeva?

Nemanja Todorović Štiplija: Zbog izazova s kojima se Evropa suočava na svojim granicama, prvenstveno zbog migrantske krize, ali i političke nestabilnosti u nekim članicama, EU je pre svega zainteresovana za stabilnost na Zapadnom Balkanu. Verujem da je takvo stanje samo privremeno i da EU neće biti voljna da prihvati u članstvo bilo koju državu s nekim unutrašnjim problemima. Kritika na račun vlasti u Srbiji je prisutna, ali pada u drugi plan pred podrškom zvaničnicima Srbije. Formalno napredovanje na evropskom putu je trenutno prioritet u odnosu na stanje demokratije. Međutim, ponekad se slažem s evropskim zvaničnicima kada kažu da konkretne slučajeve neće komentarisati, jer šta mislite koliko takvih i sličnih slučajeva poput rušenja objekata u Savamali postoji u Srbiji i u celom regionu? Evropski parlament je jedina institucija od koje smo čuli kritike na račun događaja u Savamali i svega ostalog, a to je i logično, jer je Evropski parlament jedino telo gde političke stranke iznose stavove.

Aleksandar Matković: Problem je u tome što EU ima interes za mir na Balkanu, ali delom doprinosi njegovoj destabilizaciji. U pitanju je pre svega ekonomska zajednica i pravo u tom smislu funkcioniše u skladu s privredom. Pravne regulative su tu zarad tržišta, a mnogo manje radi zaštite građana. U tom smislu, vladavina prava nije umrla preko noći, ona nije umrla uopšte. Prekršeni zakon ne znači smrt pravne države i problem je dublji. Opet, Savamala je ekstreman, ali ne i jedinstven slučaj. U Sloveniji imate slučaj fabrike „Rog“, u Hrvatskoj projektne izmene Zagreba, da ne pominjem Skoplje i Makedoniju. Razne lokalne autokrate su prisutne u svim tim slučajevima, a onda imate i veće probleme poput ratišta u Ukrajini. Nasuprot predstavama o svetlu na kraju tunela, EU neće rešiti sve probleme svojih članica, niti zemalja koje to žele da postanu.

Todorović Štiplija: EU je možda jedina koja može da pritisne vlast u Srbiji da na bilo koji način reši probleme o kojima govorimo. Verujem da EU prepoznaje probleme u politici Vlade, ali taj slabokritikujući momenat dovodi do dugoročne štete za demokratiju i vladavinu prava, a samim tim i podršku građana evrointegracijama. Mislim da EU mora da bude mnogo oštrija prema Vladi, da insistira na rešavanju slučajeva koji su pred tužilaštvima deset ili petnaest godina. Ne verujem da Srbija to može bez spoljnog pritiska.

Matković: Očekivati da će se ovi slučajevi rešiti jednim pozivom iz Brisela je, prema mom mišljenju, naivno. Ove stvari previše duboko zadiru u društveno tkivo Srbije da bi se rešile obraćanjem nekih institucija EU. Štaviše, EU nije homogeno telo, nego je čini više institucija koje se na razne načine odnose prema Srbiji. Jedno je Evropski parlament, drugo Evropska komisija, treće Evropska centralna banka. Pritisak EU postoji, ali na drugim nivoima – ekonomskim i političkim – i on se ne tiče ovih slučajeva. Aktivni kapacitet EU glede rešavanja ovih problema je vrlo labilan. Umesto pravnih regulativa Unije, rešenje treba tražiti u samoorganizovanju sa drugima koji su pretrpeli sličnu sudbinu. U pitanju je sistemsko nasilje i ono se ne može rešiti u Briselu ili Berlinu, nego upravo tamo gde je izbilo – na ulicama i u institucijama Srbije.

Jedan od argumenata za pristupanje koji se često pominje jeste upravo da su evrointegracije način da se uredi društvo. Propisi se kroz taj proces na papiru i uređuju, ali koliko je to vidljivo u praksi?

Todorović Štiplija: Postoji Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU. Revizija tog našeg dokumenta je urađena prošle godine i Srbija bi trebalo u potpunosti da preuzme te obaveze do 2018.. Međutim, zbog unutrašnje političke situacije, mi od kraja 2013. imamo parlament koji više ne radi nego što radi. Parlament je stalno u pauzama ili u procepu između dva kruga izbora. Zakoni nisu usvajani na vreme i samim tim su probijeni rokovi iz tog Programa. To što se poglavlja otvaraju, to su tehničke stvari, ali zakonodavstvo ne prati proces pregovora i ne usvaja pravne tekovine EU u rokovima koje su sami sebi postavili.

Matković: Problem evrointegracija nisu pravne regulative nego društvene posledice. Nemanja je pomenuo program za usklađivanje pravnih normi, ali je pitanje šta se usklađuje. Primera radi, tu je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji ne predviđa samo usklađivanje pravnih normi, već liberalizaciju tržišta koja ima direktne ekonomske posledice po zemlju u integraciji poput Srbije. Nekadašanja samoupravna preduzeća poput preduzeća „Petar Drapšin“, „Zorka Šabac“, „Neobus“ iz Novog Sada i mnoga druga, nestala su u tom procesu, a pre dve godine smo imali novi zakon o stečaju koji je ugasio 188 preduzeća, od kojih su neka bila uspešna. Tri četvrtine naših kredita je indeksirano ili denomirano u evrima, dok se većina ulaganja vršila u neproizvodni sektor u nadi da će proizvodnju spasiti strane investicije. Umesto toga, desilo se suprotno, upropastile su je. Dakle, može se postaviti pitanje koliko su evrointegracije donele progres za koji se propovedalo da će ovu zemlju učiniti boljom, a koliko ekonomski regres. Proces evrointegracija je zapravo proces integracije u evropsku periferiju jer Unija nema jedinstvenu ekonomsku strukturu i priključenje nas neće spasiti.

Upravo te teme su dobile značajan prostor i na aprilskim protestima. Evropski komesar za proširenje Johanes Han je rekao da bi vlast morala da razgovara sa demonstrantima. To se i dalje nije dogodilo. Šta je zapravo poručio Han tom izjavom?

Todorović Štiplija: Podrazumeva se da Johanes Han govori o dijalogu. To je tekovina i vrednost koju EU promoviše. Zanimljivo je da su u oblasti socijalne politike evropske tekovine vrlo striktne. Poglavlje 19 koje se tiče socijalne politike i zapošljavanja je sredinom 2016. dobilo zeleno svetlo, ali se i dalje govori o pripremi akcionog plana. Srbija je kao u stanju da otvori to poglavlje, ali nije sposobna da u tako kratkom roku podigne sve kapacitete koji su potrebni da se sprovede ono što poglavlje podrazumeva. Ne znam na koji način trenutno funkcioniše Socijalno-ekonomski savet, ali verujem da bi posle procesa pregovora to bilo na mnogo višem nivou.

Matković: Protesti u Srbiji su napravili ogroman prelom kroz proširivanje prvobitnih političkih zahteva za dva ekonomska zahteva. Time su nagovestili direktnu koliziju između ekonomskih reformi i socijalnog standarda stanovništva: sada se po prvi put jasno suprotstavlja merama štednje. Stanovništvo to više ne može da trpi, jer je trenutna ekonomska politika neodrživa. Uprkos tome, Vučić tokom protesta izgovara da stvara jedinstveno balkansko tržište i to nije slučajnost. Tu se nalazi sve: politika pasivizacije koju smo videli tokom ovih protesta i stvaranje jedinstvenog tržišta tokom berlinskog procesa i naravno, lažni pacifizam. Jer, da bi buduće tržište funkcionisalo, mora biti „nasilnog“ mira. Tu se uklapa i Hanova izjava. S druge strane, srce Evropske unije nisu samo njena tržišta, već i radno zakonodavstvo koje je sve nesigurnije zbog kriza sa kojima se Unija suočava. U tom smislu protesti dotiču srž problema za koji današnja Evropa nema adekvatno rešenje.

Ima li EU i dalje iskrene ambicije za proširenjem, koliko god one bile na pauzi, i gde je Srbija na listi prioriteta?

Todorović Štiplija: EU trenutno svakako ima mnogo svojih unutrašnjih problema koji proizilaze iz jačanja populističkih tendencija u zemljama članicama i proširenje nije tema ni za članice ni za EU. Proširenje nije tema ni za političke snage u zemljama gde ti problemi postoje. Čak i tamo gde je bila, govorilo se najviše o Turskoj i možda samo sporadično o Balkanu. S druge strane, vrlo je zanimljiva naša percepcija stanja u EU. Srpsko javno mnjenje dobija informacije uglavnom iz anglosaksonskih medija koji su po svojoj prirodi uvek bili evroskeptici, kojima je EU davno propala i nema ništa od nje. Da nije pregleda nemačke štampe Dojče velea, mi bismo retko kad i pročitali nešto o temama i debatama koje se vode o Uniji u nemačkim medijima. Mediji u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji pa i Španiji i Poljskoj imaju otvorenu debatu o načinima rešavanja krize u Evropi. Mi u Srbiji uopšte nemamo predstavu o tome, pa je slika o Evropi i stanju demokratije prilično iskrivljena.

Matković: Ukidanje medija tu jeste od ključne važnosti. Da biste plasirali jednostavne narative o EU kao spasu ili pretnji s istoka, nestabilnosti na Kosovu ili bilo koju drugu priču, morate da imate medije pod državnom kontrolom. U tom smislu čak i evroskepticizam koji se promalja kroz medije, pre svega dolazi iz ugla proruske desnice. To za posledicu ima neutralizaciju kritike i maskiranje ekonomskih i socijalnih problema koji su zadesili Srbiju poslednjih godina. Zato treba progovoriti, ne samo o ekstremnim slučajevima koji su javno poznati, već i o onima za koje zbog tog mraka ne znamo.

Ima li Srbija iskrene ambicije da pristupi EU i da li je to put koji bi trebalo i dalje slediti?

Todorović Štiplija: Vlada Srbije to posmatra vrlo kratkoročno – u one četiri godine mandata koje su pred njom. Tempo pregovora se razvlači tako da se one najznačajnije stvari, koje su možda i najteže u procesu pregovora, ostavljaju za kraj, a ne znamo kad će doći taj kraj. Ni sama Vlada nema odgovor na pitanje da li je zaista privržena EU-integracijama i da li zaista želi da završi ove pregovore.

Matković: Srbija to želi, čak previše iskreno. Toliko, da zaboravlja na srpske, mađarske, hrvatske, vojvođanske i ostale radnike i studente, odnosno sve siromašne i ugrožene koji žive na njenoj teritoriji. Uprkos tome, ne sumnjam da će se iste ekonomske politike nastaviti. Međutim, one nisu nikakva naša ekonomska sudbina i na nama je da biramo: ili slepa vera u obećani progres, ili direktno samoorganizovanje. Ovo prvo smo gledali skoro trideset godina tranzicije i videli smo kakve su posledice, a mogućnost ovog drugog se tek nazire, najpre u budućnosti protesta.

Todorović Štiplija: Verujem da treba otvoriti debate o politikama EU, o tome koji su benefiti evrointegracija i učlanjenja, ali i o onim negativnim stvarima koje možda članstvo može da donese. Međutim, čvrsto verujem da ne postoji nijedna prava alternativa evropskim integracijama. Ako odustanemo od njih, mogu samo da zamislim koje se alternative mogu pojaviti.

*Aleksandar Matković je istraživač-saradnik sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, koordinator Regionalnog naučnog centra IFDT-a u Novom Sadu i doktorant Podiplomske škole SAZU u Ljubljani. Bavi se savremenim marksizmom, teorijama biopolitike i političkom ekonomijom. Član je Grupe za studije angažovanosti, francuske Asocijacije za samoupravljanje i uredništva Međunarodne enciklopedije samoupravljanja.

*Nemanja Todorović Štiplija je osnivač i urednik portala European Western Balkans. Završio je master studije političkih nauka u oblasti evropske politike na Masarikovom univerzitetu u Češkoj. Tokom studija je jedan semestar proveo na Univerzitetu u Konstancu i nekoliko meseci u Evropskom parlamentu.