„Srbija ne budi izbeglicama lažnu nadu“

DW: Gospodine Cuciću, tokom vikenda je bilo mnogo oprečnih informacija. Da li je tačno da je Srbija zatvarala granicu ka Makedoniji?

Vladimir Cucić: Ne, ne.

Ali je očigledno tačno da se više ne propuštaju Avganistanci, koji su do pre dan-dva važili za izbeglice s „ratnog područja“. Oni bivaju vraćani iz Hrvatske u Srbiju, a Srbija ne propušta one koji su u Makedoniji. Čime je motivisana takva odluka?

To je stvar zemlje u koju su se ti ljudi zaputili, zemlje prijema. Mislim da su te zemlje rešile da polako zatvaraju vrata za državljane pojedinih zemalja. O Avganistancima se u tom smislu duže vreme razgovaralo. Mi smo inače spremni da pomognemo u tranzitu svih ljudi koje su krajnja odredišta spremna da prihvate.

Do sada nismo čuli nijednog nemačkog političara koji je rekao da Nemačka traži da se propuštaju samo Sirijci i Iračani.

Odluka svakako potiče od zemalja prijema, koja god da je – Austrija, Nemačka, Švedska... mi u to ne ulazimo, osim što od ljudi tražimo da potpišu izjavu u koju su se zemlju zaputili. Naš je zadatak da se njima ne probude lažne nade kako će negde biti dobrodošli.

Kako su Avganistanci do juče bili „ratne izbeglice“, a danas su „ekonomski migranti“?

Znate šta, isto je sa Sudanom, gde postoji realna opasnost po živote građana. U velikim delovima Demokratske Republike Kongo takođe. Kao da smo već zaboravili da recimo u Nigeriji delovima zemlje vlada Boko Haram. Zato Srbija nema te vrste limita za ljude koji podnose zahtev za azil u našoj zemlji i žele ovde da ostanu. Mi u tom pogledu nismo strogi pre svega jer, objektivno govoreći, najveći broj ljudi ovde ne želi da ostane niti je krenuo da bi ovde došao. Ali takve ljude ne propuštamo dalje, jer bi bili zaustavljeni već na hrvatskoj granici.

Nedavno je na sastanku direktora policije Makedonije, Srbije, Hrvatske, Slovenije i Austrije dogovoreno da se zajednički organizuje tranzit ljudi preko Balkana. Kako to izgleda u praksi?

U ovoj fazi su od organizacije prevoza mnogo važniji papiri. Srbija je još u septembru predlagala, ali su tek sad uvedene jedinstvene registracione liste. Postoji ulazna tačka (izbeglički kamp u makedonskoj Đevđeliji, prim. red.), gde se ljudi izjašnjavaju gde su se uputili, ostavljaju biometrijske podatke, a onda u svakoj sledećoj zemlji imaju ulazni i izlazni pečat. Kao igrica Super Mario – ne možeš da se pojaviš u Sloveniji, a da nemaš overu da si prošao kroz Srbiju, da nisi prošao prethodni nivo.

Austrija je odredila dnevne kvote – zemlja će prihvatiti 80 tražilaca azila dnevno, a do Nemačke propuštati najviše 3.200. Da li se to odražava na zemlje Balkana?

To za sada nije problem. Ideja je jasna – priliv ljudi je realno bio apsolutno nekontrolisan i postoji potreba da se iskontroliše. Da prođe samo ko treba da prođe. A ne da prođu i oni koji nemaju nikakve šanse za azil, pa dve godine maltretirate i njega i sebe, trošite grdne pare, umesto da mu tim parama malo pomognete u zemlji iz koje je pošao.

Zvaničnici svih balkanskih zemalja su izjavljivali da ne žele da postanu „hotspot“ za migrante. Da li se pribojavate toga, s obzirom na sve restriktivniju politiku Austrije i Nemačke?

Uopšte ne. Prošle godine je kroz Srbiju prošlo više od 700.000 ljudi, a imali smo osmoro koji su ovde tražili azil. Sad ih imamo šezdesetak u proceduri, kod kojih polovina nema nikakvu želju da ostane nego samo kupuje vreme.