Srbija „sve udaljenija“ od Evropske unije
13. maj 2019.
DW: Krajem maja održavaju se izbori za Evropski parlament (EP). Kakve rezultate očekujete i da li se slažete sa predviđanjima da ekstremno desne stranke neće dobiti značajno više mesta u parlamentu?
Jelica Minić: Mislim da se mogu očekivati neke preraspodele u korist ekstremne desnice, ali prognoze govore da će ipak biti očuvana ravnoteža koja je postojala do sada. Dakle, da će u većini biti Evropska narodna partija, Progresivna alijansa socijalista i demokrata, Savez liberala i demokrata za Evropu. To ipak ne znači da oko nekih pitanja u EP odnosi neće postati mnogo zaoštreniji.
Kako bi ishod izbora mogao da utiče na Srbiju i kakve bi posledice moglo da ima eventualno ukidanje pozicije Komesara za proširenje EU?
To su strahovanja kojih ima u Srbiji i celom regionu. To bi bio loš znak i značilo bi da nema čvrste volje da se intenzivira proces proširenja EU na zemlje Zapadnog Balkana. Predsednik Evropske komisije (EK) Junker upozorava da se Balkan ne sme zanemariti, da EU mora da bude kredibilna, i da se mora držati svojih obećanja. Doduše, prošlogodišnju Strategiju proširenja EU, koju je predložila EK nije, usvojio Savet EU.
Ipak, treba podsetiti da je na samitu u Sofiji prošle godine ozvaničeno šest inicijativa za Zapadni Balkan koje su vezane za bezbednost, socijalno-ekonomski razvoj, povezivanje, digitalizaciju, vladavinu prava i za unapređenje bilateralnih odnosa i regionalne saradnje. Zato mislim da novi sastav EP ne bi morao da dramatično utiče na položaj Srbije i ostalih zemalja Zapadnog Balkana.
Stručnjaci ističu da Srbija nije napredovala u ključnim poglavljima u okviru procesa pristupanja EU. Srbiji su upućene kritike i zbog nedovoljne slobode medija. Kakav bi mogao da bude predstojeći godišnji izveštaj EK o napretku Srbije ka EU?
Da, procena je da u poglavljima 23 i 24 ni Srbija ni druge zemlje kandidati za ulazak u EU ne samo da nisu ostvarile napredak, nego da su i nazadovale. Nazadovanja ima kada je reč o ljudskim pravima, o slobodi štampe, pravosuđu. Za Srbiju je poglavlje 35 uslov za napredak u ostalim poglavljima. Može se očekivati da će novi izveštaj EK o napretku zemalja Zapadnog Balkana biti još oštriji nego prošle godine. Kad se pogledaju podaci iz Nacionalnog akcionog plana Srbije za pristupanje EU za 2018, može se videti da je najintenzivniji rad bio u prvom kvartalu, kada je ispunjeno 40 odsto onoga što je planirano. U narednim kvartalima stepen ispunjenosti vidljivo opada. Dakle, jasno je da se usporavaju reforme koje su vezane za proces pristupanja EU.
Šta je ključni razlog?
Rekla bih da ne postoji politički fokus, jasno izražena politička volja da je pristupanje EU naš apsolutni prioritet – iako se to zvanično tvrdi. Intenziviranje političkih odnosa sa Rusijom, zatim ekonomskih sa Kinom, daju naznake da u periodu smanjenog interesovanja za region od strane EU, region uzima ono što mu je na raspolaganju. U domaćim medijima ćete vrlo teško naći ozbiljne kritike ili preispitivanja uloge Kine i Rusije, ali je zato preispitivanje uloge EU stalno prisutno – bilo u vezi sa onim što se dešava u EU, bilo u vezi sa onim što je vezano za odnos EU prema zemljama regiona. Ono što se najmanje preispituje je koliki je naš učinak u procesu reformi.
d 2015. Srbija je otvorila 16 od 35 poglavlja, a od početka ove godine nijedno novo poglavlje nije otvoreno. Kakva će biti dinamika približavanja Srbije EU?
Ako bi Srbija ovim ritmom nastavila da napreduje, bilo bi nam potrebno pet godina samo da se otvore sva poglavlja. Ali time se pristupanje EU ne završava jer treba ispuniti kriterije i za zatvaranje poglavlja. U tom slučaju nema ni govora o tome da će Srbija 2025. ući u EU. Ali mislim da datum ulaska ne treba da bude opsesija, nego da treba imati neku orijentaciju da bi se administracija i političke elite mobilisale i adekvatno organizovale da obave posao. Ključni je kvalitet, ali i brzina reformi, a nažalost, sada ne možemo reći da je to glavna politička preokupacija Srbije. To je ono što zabrinjava ne samo nas već sasvim sigurno i partnere u EU.
Da li mislite da je realna ideja da ceo region bude primljen u EU zajedno? Ili je ipak za očekivati da u EU najpre uđu Srbija i Crna Gora ?
Od početka integracije u EU zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, princip je bio – napredak prema zaslugama. Slovenija je bila najbolje pripremljena i imala je potpuni politički konsenzus: sve ključne društvene grupe su maksimalno učestvovale u procesu pristupanja EU. U Hrvatskoj je bio veliki broj stručnjaka koji je pripremao zemlju za članstvo u EU. Kod nas se, nažalost, stručnjaci osipaju u administraciji i to je ono što najviše zabrinjava.
Predlog da ceo region zajedno uđe u EU jeste racionalan pristup imajući u vidu koliko je ovo područje izvor stalnih tenzija visokog rizika. Region bi se – s obzirom na to da je u odnosu na veličinu EU gotovo marginalan – snažnom akcijom mogao lako privesti kvalifikovanom članstvu EU. Kako vreme prolazi, mi smo sve udaljeniji od EU. Po mnogo parametara smo joj bili bliži pre izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, pa čak i kada su se ratovi završili. Dakle, bilo bi dobro da se ceo region primi u EU, ali u Strategiji EK se izričito naglašava da će zemlje regiona ući sukcesivno i prema zaslugama.
Ipak, Berlinski proces je ukazao da postoji mogućnost da se zemlje regiona pre institucionalne integracije, integrišu u EU u domenima kao što su transport, energetika, digitalizacija. Moguće je da će u nekim sektorskim integracijama zemlje regiona ići zajedno prema EU, ali da u punoj institucionalnoj integraciji za sada nema naznaka da bi EU bila spremna da to učini.
Šta će doneti samit u Parizu u julu, posle Berlina koji nije dao značajne rezultate i posle pesimističnih izjava Aleksandra Vućića nakon samita u Tirani?
Moglo bi se reći da je u regionu Zapadnog Balkana autoritet EU u opadanju. I srpska i kosovska strana optužuju EU da je bila neefikasan posrednik u pregovorima Beograda i Prištine. Pregovori stagniraju i nijedna strana ne izvršava sve obaveze koje je preuzela. Nemačka i Francuska su zbog već opasnog trenda u odnosima Beograda i Prištine, zbog razmene zabrinjavajućih poruka, u Berlinu pokušali da relaksiraju atmosferu. Dakle, da građani Srbije i Kosova vide da njihovi lideri, hteli ne hteli, komuniciraju i da postoji autoritet koji je sposoban da ih u tu situaciju „privede".
Može se očekivati da će na sastanku u Parizu biti pritisaka na srpske i kosovske vlasti da ne blokiraju regionalnu saradnju. Jer, taksama koje je uvela Priština, između ostalog je blokirana CEFTA i to na multilateralnoj osnovi – jer je uvučena i BiH. A onda se uključila i Albanija najavama de će se izvršiti tržišna integracija između Kosova i Albanije.
Srbija je blokirala rad Upravnog odbora Regionalne kancelarije za saradnju mladih i najavila da posle Sporazuma o ukidanju rominga u regionu u ovim okolnostima više nijedan regionalni sporazum neće da potpiše. Zato verujem da će jedan od čvrstih zahteva u Parizu biti da Srbija i Kosovo prestanu da blokiraju regionalnu saradnju u koju je toliko političkog kapitala i finansijskih sredstava do sada uloženo.
Da li je moguće da pitanje Kosova, uprkos tome što su pregovori Beograda i Prištine već mesecima u prekidu, ipak bude rešeno ove godine?
Ne verujem da se do kraja godine Srbija može prinuditi da prizna Kosovo. Ali mislim da je moguće da se pregovori obnove i da obe strane ispune obaveze koje su prihvatile Briselskim sporazumom. Treba naglasiti da su to pregovori o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Nikada se ne kaže da je reč o pregovorima o priznanju Kosova. Što je viši stepen normalizacije odnosa, priznanje Kosova postaje sve manje relevantno. Sa potpunom normalizacijom odnosa Srbije i Kosova, pitanje priznanja Kosova neće predstavljati problem.
Koliko će na proces približavanja Srbije EU uticati njeni odnosi sa zemljama regiona, pre svega sa Hrvatskom, koja sledeće godine preuzima predsedavanje EU? I kako na regionalne odnose utiče to što je Vladimir Lazarević na obeležavanju Dana pobede nad fašizmom bio na čelu kolone „Besmrtnog puka" dok je Kolinda Grabar Kitarović otišla u Blajburg?
Mi nažalost imamo retrogradne procese u regionalnim odnosima. U zemljama koje su učestvovale u ratovima na delu je takmičenje u tome ko je veća žrtva. Ratni zločinci se u svim zemljama koje su bile u ratovima, osim u Crnoj Gori, slave kao heroji. To su jako loše poruke, jer se rat opravdava i otvara se prostor za nove sukobe. Rat nije stavljen ad akta i nije osuđena politika koja je do ratnih sukoba dovela.
Bilo je vlada i političara koji su na tome radili, ali su sada, nažalost, ljudi koji su učestvovali u ratnim sukobima ili u njihovom osmišljavanju na vlasti u regionu. Jeste kod mnogih napravljen otklon, ali svaka kriza vraća proces unazad. Nema duboko ukorenjenog razjašanjenja ratnih sukoba, osude politike koja je do njih dovela, odbacivanja političkih aktera koji su u njima učestvovali. To je opasno i ono na šta ukazuju i Junker i Donald Tusk, koji je ovih dana u Varšavi upozorio da situacija na Zapadnom Balkanu ključa.
Što se tiče predsedavanja Hrvatske EU – nju čeka ogroman posao i proširenje će biti samo jedna od tema. Hrvatska najavljuje da će na sebe uzeti ulogu advokata Zapadnog Balkana. Mislim da joj neće biti teško da se zalaže za ceo region, ali mnogo je teže u bilateralnim odnosima. Dakle, nije sigurno da će se u tom periodu značajno poboljšati odnosi Srbije i Hrvatske.
*Jelica Minić je predsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. Bila je na mestu šefice stručne grupe Saveta za regionalnu saradnju u Sarajevu. Izme+u 2000. i 2004. bila je pomoćnica ministra spoljnih poslova Srbije. Objavila je više od 150 članaka, eseja i knjiga, desetine konferencijskih radova i uredila nekoliko knjiga i prikaza.