Srebrenica – kad mi ubijeni ustanemo

„Performans-predavanje“, kako ga naziva Zlatko Paković, ili „predstava o predstavi u nastajanju“, biće odigran u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Igraju Dušanka Stojanović Glid, Boris Milivojević, Sanja Marković i Vahid Džanković.

Pozorište se na ovim prostorima nikad nije odvažilo da uradi ono za šta društvo nije spremno. To je rekao Zlatko Paković pre nekoliko meseci, povodom premijere njegove predstave „Vox Dei – građanska neposlušnost“. Da li je to imao u vidu kada je u Beogradu odlučio da realizuje predstavu čija je tema Srebrenica?

„Kao što sam u predstavi o građanskoj neposlušnosti pred lice pravde izveo aktuelnu vladu i aktuelnog predsednika republike da odgovaraju pred važećim zakonima republike za dokaziva nedela koja su protiv nje počinili, a za šta društvo još nije sposobno, tako i u predstavi o Srebrenici želim da učinim ono za šta društvo, na vlastitu štetu, još nije sposobno“, kaže Paković u razgovoru za DW.

Nerasvetljena senka

On objašnjava da će beogradska publika imati priliku da vidi „iz čega i kako nastaje jedna predstava o najvažnijoj temi, o zločinu genocida, čija nerasvetljena senka, duga 24 godine, pomračuje ovo društvo tako snažno da ono ne može da se konstituiše sve dok je sa sebe ne ukloni“.

Bit jedne republike, dodaje on, jeste da se stavi na stranu žrtava koje nisu njeni građani, a protiv zločinaca koji su njeni građani. „Bit Srbije kao republike može se ispuniti ako za dan svoje žalosti proglasi Dan genocida u Srebrenici. Time se sećanje na genocid pretvara u sećanje na solidarnost, sažaljenje, bratstvo i slobodu, a gubi se kao osećanje krivice“, kaže Paković.

U organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji je i pre četiri godine, povodom godišnjice srebreničkog genocida, održana tribina na kojoj je ocenjeno da je većinski deo Srbije sklon da taj zločin negira, relativizuje ili o njemu ćuti. Među učesnicima tribine bila je i izvršna direktorka Helsinškog odbora, Izabela Kisić. Da li ima utisak da se od tada stav većine stanovnika i predstavnika vlasti u Srbiji o zločinu u Srebrenici barem u naznakama promenio?

Ona odgovara podsećanjem da vlasti u Srbiji ignorišu presude međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala za genocid. „Sud za ratne zločine u Srbiji dozvolio je da se optuženi za ubistva u Srebrenici brane sa slobode, a suđenje se oteže u beskraj. Ministar policije Republike Srpske u vreme genocida, Tomislav Kovač, koji je optužen pred bosanskim sudom, vodi biznis u Srbiji, umesto da mu se sudi u Srbiji. O haškom suđenju šefu državne bezbednosti Srbije za vreme rata, Jovici Stanišiću, kome se trenutno sudi i za Srebrenicu, nema ni reči u srpskim medijima. Kako u takvoj sredini mladi ljudi mogu da formiraju ispravan stav o onom što se desilo u Srebrenici, ili bilo ko da promeni mišljenje“, kaže Kisić za DW.

Poricanje zločina za nju je „nastavak genocidne politke“, kojom se, kaže, svaljuje odgovornost na nove generacije koje sa time nemaju veze.

Dan sećanja na genocid u Srebrenici?

Kao odgovor na tendenciju poricanja zločina, devet nevladinih organizacija, među kojima je i Helsinški odbor za ljudska prava, su u utorak (9.7) uputile zahtev Aleksandru Vučiću i drugim predstavnicima srpskih vlasti da prestanu da negiraju genocid u Srebrenici. Zatražile su i da se 11. jul u Srbiji proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici.

Izabela Kisić ipak ne veruje da će aktuelna vlast u Srbiji zauzeti adekvatan stav prema onome što se dogodilo u Srebrenici, jer upravo one, kaže, kreiraju strategije poricanja.

Sprečiti buduće masovne zločine

U Srbiji nema mnogo umetnika koji tretiraju zločine tokom ratova devedesetih. Među retkima je Vladimir Arsenijević, koji u svojim romanima nedvosmisleno osuđuje zločine iz tog perioda. Da li pozorište, odnosno performans Zlatka Pakovića može efikasnije od drugih umetnosti da utiče na stav koji o Srebrenici ima prosečan građanin Srbije? Da li je, kada je reč o Srebrenici, u Srbiji moguće „staviti publiku u akciju“, kako je to pisao francuski teoretičar pozorišta, Antonen Arto?

Paković objašnjava da je cilj pozorišne umetnosti upravo da se publika stavi u akciju ili da se ona pretvori u javnost.

„Ono što mene u ovom slučaju zanima, i što je prvorazredni socijalni i estetski zadatak, jeste da, počevši od Uvoda u predstavu, a naredne godine i predstavom, sprečim buduće masovne zločine. Jer, novi će se zločini starih razmera izvršiti na ovim našim prostorima ukoliko ne ugasimo njihovo kulturno vrelo. Vladajuća kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje, etničkog čišćenja i genocida, danas podjednako kao što je to radila pod Miloševićevim režimom i za taj režim“.

Iako konstatuje da su izvršioci, organizatori i nalogodavci zločina uglavnom osuđeni, ipak ističe da su „akademici tih zločina, pesnici, duhovnici genocida, i danas najugledniji ljudi u ovom društvu“. „Oni bi morali biti prozvani, prokazani i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno“, ističe Zlatko Paković.

Dominacija „inspiratora zločina“

Utisak je da akcije koje nevladine organizacije u Srbiji realizuju svakog 11. jula i decenije prikupljanja podataka, dokaza i dokumenata o zločinu u Srebrenici ipak u dovoljnoj meri ne dopiru do jednog dela stanovništva u Srbiji. Da li performans Zlatka Pakovića i njegova buduća predstava mogu da za zločin u Srebrenici zainteresuju one koji o tome ne znaju ništa?

Za Izabelu Kisić to je „jedini način“ da se dopre do velikog broja ljudi.

„To pokazuje i iskustvo drugih zemalja koje su prolazile kroz slične procese, poput Nemačke“, kaže, ali i dodaje da u Srbiji i dalje „dominiraju inspiratori zločina iz Udruženja književnika Srbije i drugih kulturnih institucija“, konstatuje Kisić.

„Tu su sedili intelektualci, pisci, umetnici, koji su osamdesetih obmanjivali ljude da je nacija ugrožena, da svi mrze Srbe, da Srbima preti istrebljenje... posle čega je sledilo ubijanje u ime srpske nacije. Oni to rade i danas, ideolozi su uvek svesni svojih ideja, ne odustaju, i tu leži najveća opasnost od ponavljanja“.

Zato je uverena da je na mladim umetnicima „da se obračunaju sa ratnim huškačima u kulturnim institucijama i da demontiraju njihove laži i stil“.

Pozorište može da bude učiteljica budućnosti

Savremena srpska kultura je svoju imaginaciju sahranila u Srebrenici, a početak njenog povratka u društvo moguć je u pozorištu, napisao je Zlatko Paković u listu „Danas“. Da li je večerašnji performans mogućnost za povratak te, kako je rekao, „spasonosne“ imaginacije?

„Pozorište je realizovana, predočena imaginacija, imaginacija pretvorena u život, doduše eksperimentalno, na malom uzorku, na pozorišnoj sceni, u amfiteatru, ali to je jezgro mogućeg novog života jednog društva. Pozorište, dakle, može da bude učiteljica budućnosti“, kaže Zlatko Paković uoči izvođenja performansa „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android