Sreća je pitanje prave frekvencije

U svojoj svakodnevici Andreas Šoljan se prvenstveno bavi temom gubitka: prekidom partnerstva, razvodom braka, smrću... Međutim, njegovu pomoć često traže i oni kojima se sopstveni život čini „previše dobrim, previše pozitivnim“, navodi ovaj psihoterapeut iz Diseldorfa.

„I čista sreća nas može učiniti nesrećnim. Pogotovo ukoliko se odjednom dogodi previše lepih događaja, ako dobijemo zanimljiv posao, novog partnera u kojeg smo zaista jako zaljubljeni, … venčanje ili povoljna prilika za kupovinu nekretnine. Sve to nam može jednostavno biti previše i tako možemo postati tužni“, objašnjava Šoljan.

Sreća je individualan osećaj

U razgovoru za DW, ovaj psiholog navodi primer dvojice muškaraca, njegovih pacijenata. Jedan od njih je tuđom krivicom doživeo saobraćajnu nesreću i od tada je paralizovan. U Šoljanovu ordinaciju je ušao s osmehom na licu, a na zahtev da svoj osećaj sreće odredi na skali od jedan do šest, mladić je odgovorio - 4,1. Drugi pacijent je potražio Šoljanovu pomoć jer je na lutriji dobio pola miliona evra. Međutim, ovaj dobitak je očigledno bio prevelik događaj. Na skali od jedan do šest, on je svoj osećaj sreće takođe označio brojem 4. „To su jasni primeri da je sreća zapravo vrlo individualan osećaj i da je vrlo različito doživljavamo“, navodi Šoljan.

Tuga je najčešće jedna zdrava reakcija

Prema mišljenju psihijatra Rolanda Urbana, svi osećaji nesreće imaju nešto zajedničko, a to je da uzroci uvek leže u događajima na koje ne možemo da utičemo, bilo da je reč o bolestima, o smrti bliske osobe ili nekom drugom gubitku.

„I taj osećaj počinje da se smanjuje u trenutku kada osoba postane sposobna ili dobije mogućnost da nešto promeni, bilo kod sebe ili kod drugih“, kaže Urban. On kao primer navodi slučaj jedne žene koja žali za preminulim suprugom. Međutim, u trenutku kada je počela da se brine o nemoćnoj komšinici, njen osećaj lične nesreće se smanjio. Osim toga, uz ovaj socijalni angažman, uz novi zadatak, postala je življa i misli joj se nisu stalno vrtele oko sopstvenog gubitka.Ovaj psihijatar upozorava i na činjenicu da treba razlikovati osećaj nesreće, i tugu kao simptom bolesti. „Kada se osećamo nesrećnim, proživljavamo jedno zaista bolno iskustvo, ali ovaj osećaj nema ništa zajedničkog s psihičkim poremećajima ili pravim bolestima. Ljudi često kažu da su nesrećni i da pate od depresije. Ali, u pitanju može biti nešto sasvim drugo“, navodi Urban.

On dodaje da pacijenti koji boluju od Alchajmerove bolesti, pate od zaboravnosti i činjenice da se sve manje snalaze u svetu u kojem žive. „Ovaj gubitak raznih sposobnosti, ove pacijente čini nesrećnim. Uzrok tuge je demencija i sasvim je normalno da zbog toga pate. Isto tako je normalno tugovati nakon gubitka bliske osobe, to su sasvim normalne reakcije“, objašnjava on. Urban dodaje da se ne slaže s dijagnostičkim katalogom Američkog društva psihijatara, prema kojem je svako tko je duže od četiri nedelje tužan – zapravo depresivan. „Na ovaj način od zdravih ljudi pravimo bolesnike“, kaže ovaj psihijatar.

I sreća se može naučiti

Teškoće s kojima se suočavamo u životu, često su zasnovane na ponašanja koje smo naučili još u detinjstvu. „Reč je o nesvesnim programima: na primer, često se žalimo i kažemo da nešto ne možemo učiniti, dok drugi to mogu. U takvim slučajevima psihoterapija može pomoći. Posle nekog vremena se može uvideti da je reč samo o programu koji nas sputava da nešto uradimo“, navodi psihoterapeut Stefan Lermer.

Isto tako, mnogi tek u dubokim životnim krizama shvate da su uvek živeli drugačije nego što su to zapravo želeli. „Osim toga, mnogi sami doveli do krize u kojoj se nalaze“, tvrdi Lermer. On navodi primer jednog muškarca koji tuguje jer ga je napustila supruga. „Decenijama su živeli zajedno i aranžirali se s problemom da ona u seksualnom odnosu s njim ne može da doživi orgazam. Jednoga dana, ona upoznaje učitelja tenisa i zaključuje da bi s njim konačno mogla da doživi željeni vrhunac. Njen suprug reaguje vrlo razumno i kaže joj da pokuša. Eksperiment joj pruži ono što je priželjkivala i posle dve nedelje, ona ga je napustila“, priča Stefan Lermer.Prema njegovom mišljenju tuga i nesreća su sastavni deo života, baš kao što je tama deo fenomena svetlosti. „Traganje za više sreće u životu može početi tek kada počinjemo da pronalazimo sebe. Moramo poznavati svoje potrebe i želje. Moramo se pitati šta zapravo želimo i šta nam je važno“, kaže ovaj psihoterapeut.

Naučna istraživanja sreće pokazuju da konzumiranje, samo po sebi, ne donosi sreću. „Moglo bi se reći da je siguran put u nesreću ukoliko se upoređujemo s drugima, dok je najveći izvor sreće pomaganje drugima i pokušaj da usrećimo druge“, kaže Lermer.

Nekada su mnogi sreću tražili u veri, ili u romantičnoj čežnji. „Danas kažemo da se sreća ne nalazi negde daleko, na nekom drugom kraju sveta, već s druge strane duše. Mi je samo moramo otkriti. Zapravo se može reći da je sreća kao radio talasi. Oni su uvek tu, samo moramo biti podešeni na pravu frekvenciju da bi je osetili“, zaključuje Lermer.

Autor: Ginter Brikenštok / Željka Telišman

Odg. urednica: Dijana Roščić