Srpska kvadratura Kosova

„Rezultati bi trebalo da dovedu Srbiju na put ka Evropi. U višednevnim pregovorima, srpski premijer Aleksandar Vučić i njegov kosovski kolega Isa Mustafa pokušali su da se usaglase oko nečeg konkretnog – o samoupravi kosovskih Srba ili o saradnji na planu električne energije i telefonskih linija. Do takvih dogovora je već davno trebalo da dođe – naposletku, prošlo je više od dve godine otkako su bivše zaraćene strane u martu 2013. najavile da žele da približe stavove o svakodnevnim pitanjima […]. U junu 2013. su šefovi država i vlada EU odobrili početak pregovora sa Srbijom – a teme koje su se kao prve našle na dnevnom redu bile su pravosuđe i pravna država“, piše minhenski Zidojče cajtung.

U članku se dalje navodi da Srbija, kada je reč o tim temama, tapka u mestu. „S onu stranu proevropske retorike, Beogradu je teško da nađe put u Evropu. Predsednik Tomislav Nikolić, koji tesno sarađuje sa Vučićem, nedavno je podneo plan koji predviđa samo autonomiju Kosova unutar Srbije. Sredinom juna, Nikolić je uputio otrovnu primedbu kosovskoj predsednici Atifeti Jahjagi – da ona ne bi trebalo sebe da vidi kao predsednicu ili da uobražava da kosovski Albanci imaju neku formu države, te da Kosovo nikada neće biti država. Nekoliko dana kasnije, Vučić je rekao da Srbiju ucenjuju Kosovom.“

Autor teksta Florijan Hasel u nastavku podseća da je u nedelju u Beogradu otkriven spomenik Gavrilu Principu. „Zato ne čudi to što je Srbija tako malo napredovala na putu ka Evropi […] U pregovorima ima više od 20 tema ali vrlo malo konkretnih rezultata. Tako je Beograd predao Prištini kopije katastarskih knjiga koje su Srbi posle rata odatle odneli. Početkom 2015, dve strane su se dogovorile oko saradnje sudova. Napredak je postignut i u oblasti carine i priznanja veterinarskih pregleda u proceduri izvoza stoke.“

Hasel dalje piše da Srbija ne dozvoljava da Kosovo dobije sopstveni međunarodni pozivni telefonski broj, kao i da Beograd ne želi da prepusti Albancima rudnik Trepču i hidroelektranu Gazivode. „Beogradska ministarstva još uvek plaćaju paralelne vladajuće i upravne strukture na severu Kosova koji naseljavaju pretežno Srbi.“ Autor na kraju pominje i da je Kosovska Mitrovica podeljeni grad, te da je tamošnji most na Ibru „simbol zastoja“.

Isti list je objavio i kratak komentar novinara Huberta Vecela o otkrivanju spomenika Gavrilu Principu u Beogradu: „Ovaj spomenik je verovatno zamišljen kao neka vrsta demonstracije inata. Srbiji ima teškoće sa sopstvenom istorijom – slavljenje Gavrila Principa kao narodnog heroja je samo jedan primer za to. Ova zemlja se rado prepušta starim mitovima – možda i zbog toga što joj je sadašnjost tako korumpirana i bedna. To sprečava političku i ekonomsku modernizaciju koja je hitno potrebna.“

„Ali ne treba se baš previše zgražavati. Za milione mrtvih u svetskom ratu najmanje je kriv Gavrilo Princip. Do tog rata su doveli mnogi drugi u evropskim prestonicama; jedan od najmarljivijih u tome je bio car Vilhelm II. Njegov dvorac u Berlinu, sa čijeg balkona je on u avgustu 1914. zvao Nemce u rat, upravo se rekonstruiše.“

List Velt je objavio komentar Filipa Rotmana i Sare Brokmajer o „Poukama Srebrenice 20 godina kasnije“ i piše kako su „Ujedinjene nacije bile proglasile taj grad za zaštićenu zonu za civile, ali ni vlade ni birokratija UN nisu bile spremne da održe reč. Holandski vojnici su morali da nemo posmatraju ubijanje. Danas Nemačka mora da se više bezbednosno-politički angažuje, i to pre svega – kako je to rekla ministarka odbrane Ursula fon der Lajen – zbog odgovornosti za našu istoriju i zbog naše humanitarne obaveze. A šta to konkretno znači – biće objašnjeno u novoj Beloj knjizi o bezbednosnoj politici i budućnosti Bundesvera.“

„To je dobra prilika za političku diskusiju o tome šta mi Nemci i Evropljani hoćemo, šta možemo i šta moramo moći da bismo zaštitili ljude bar od masovnih zločina i genocida. Prošlo je vreme praznih priča. Delotvorno obezbeđivanje mira nije samo u interesu Nemačke i Evrope, već proizilazi i iz istorijske odgovornosti zemlje koja je svetu nanela tolike patnje…“

„Danas ponovo imamo zaštićene zone UN, ovaj put u Južnom Sudanu, gde je više od 100.000 ljudi potražilo utočište pod zastavom Svetske organizacije. Neke stvari su postale bolje od 1995 […] 120.000 vojnika, policajaca i civilnih stručnjaka su bolje organizovani i opremljeni nego ranije. Gotovo svi imaju zadatak da štite civile od nasilja – pre svega civilnim sredstvima, kako bi pravovremeno upozorili ugrožene grupe i izvršili politički pritisak na počinioce. Ono što nedostaje, jeste efikasna povezanost političkih i vojnih sredstava.“