Strah diktatora od istine
18. novembar 2018.
Svake godine na međunarodni „Dan pisaca u zatvoru“ (Writers-in-Prison-Day) udruženje pisaca PEN ukazuje na sudbinu autora koju su u zatvoru ili su stradali. Ove sedmice je taj dan obeležen, a izdvojeno je pet slučajeva: Vael Abas (Egipat), Šahidul Alam (Bangladeš), Miroslava Brič Veldusea (Meksiko), Davit Isak (Eritreja) i Oleg Sencov (Rusija).
DW je razgovorao sa novinarom i piscem Ralfom Nestmajerom, opunomoćenikom „Pisaca u zatvoru“, nemačkog PEN-centra.
DW: Gospodine Nestmajer, na ovogodišnji Dan pisaca u zatvoru, PEN skreće pažnju na pet sudbina. Šta ti slučajevi imaju zajedničko?
Ralf Nestmajer: Zajedničko im je da se radi o autorima koji su slobodu reči iskoristili kako bi osudili zloupotrebe i zbog toga su morali da plate cenu. To znači: ili su završili u zatvoru ili su nestali – kao recimo Davit Isak iz Eritreje o kojem se ništa ne zna već sedamnaest godina. Sve do meksičke novinarke Miroslave Brič Veldusee koja je ubijena.
Gde u svetu je sloboda reči, prema Vašem mišljenju, posebno ugrožena?
Ah, postoje mnoga mesta u svetu gde je ugrožena, ne samo u zemljama ovih pet autora. To se nastavlja – počevši od Turske, sa oko 160 uhapšenih novinara, to je jedan od najvećih svetskih zatvora za novinare, pa sve do zemalja poput Kine, gde uopšte ne može tačno da se utvrdi ko sve zapravo sedi u zatvoru.
Zašto se moćnici plaše mišljenja drugih kada je moć u njihovim rukama?
Većina se oseća ugrožena jer bi moglo da se govori o zloupotrebama ili stvarima koje mogu da poljuljaju njihovu moć.
Ali šta slobodnu reč čini toliko opasnom za vladajuće?
Za diktatore je zajednički pre svega paničan strah od pisane reči, od kritičkog mišljenja. Šta je kritično i šta treba da se kritikuje, to određuju sami autori. Vlastodršci tu nemaju kontrolu. To ih plaši.
Da li je to strah od gubitka kontrole?
Od gubitka kontrole i neprijatnih istina. To se u poslednjih sto godina nije promenilo zbog čega su mnogi pisci i autori morali da napuste svoje zemlje.
Vi ste putopisni novinar i opisujete lepote jedne zemlje. Šta vidite kada kao potpredsednik PEN-a bacite pogled na Tursku?
Turska je svakako veoma lepa zemlja. Ali tamo ima političkih zloupotreba koje se ne mogu poricati. Naravno da autori tamo treba da pišu. Ali predsednik Erdogan to pokušava da ograniči i vrši kontrolu nad medijima. Gotovo da nema medija, koji još mogu slobodno da izveštavaju.
Šta može da slomi moć i aroganciju moćnika?
Pomaže samo osuda takvih zloupotreba. To pokušava međunarodno udruženje pisaca PEN fokusiranjem na sudbine ugroženih autora. To se odražava i na zatvorenike. Od pet uhapšenih novinara, na čije sudbine je prošle godine skrenuta pažnja, u međuvremenu je troje na slobodi. Dakle, naš protest pokazuje rezultate.