Sudbonosni sarajevski aprili

Svakog 6. aprila u Sarajevu se obeležavaju važni događaji iz prošlosti koji su po mnogo čemu odredili sudbinu tog grada. Šestog aprila 1941. godine nemački nacisti napali su bivšu Jugoslaviju, a bombardovano je i Sarajevo. Tačno četiri godine kasnije, partizanske jedinice oslobodile su glavni grad Bosne i Hercegovine. Kada je nacistička Nemačka kapitulirala, govorilo se da je fašizam pobeđen i da se slike strave iz Drugog svetskog rata „nikada više neće ponoviti“. Šestog aprila 1992. godine Sarajevo se ponovo našlo pod udarom. Za tri i po godine opsade ubijeno je više od deset hiljada Sarajlija. Danas, Sarajevo je glavni grad BiH, države koja je nedavno aplicirala za prijem u punopravno članstvo u Evropskoj uniji.

Na pitanje kako će Sarajevo izgledati za nekih pet, deset ili pedeset godina, i hoće li budući sarajevski aprili biti manje „sudbonosni“, predsednik Naše stranke Peđa Kojović kaže da su sadašnji trendovi u Sarajevu i BiH „posledica politike koja je rat 1992-1995. nastavila drugim sredstvima i koja vodi daljoj atomizaciji zemlje po osnovu etničke pripadnosti“.

„Budućnost Sarajeva neće podsećati na ono što vidimo danas“

Ali Kojović je uveren da će nove generacije to da promene. „Generacije Sarajlija koje dolaze, osim što u sebi ne nose direktne ratne traume rata i opsade su, prema mom mišljenju, daleko tolerantinije, talentovanije i generalno bolje od moje i starijih generacija. Njihova biološka revolucija – preuzimanje bitnih funkcija u društvu – je nezaustavljiva“, kaže Kojović za Dojče vele.

Režiser Haris Pašović veruje da će Sarajevo, uprkos ranama iz prošlosti, ostati otvoreno za sve ljude dobre volje i da je taj grad ponosan na svoju multikulturalnu tradiciju. On za Dojče vele ističe da je Sarajevo „vekovima gradilo i odbranilo svoj identitet multikulturalnog grada“. „Taj identitet nije narušen ni u vreme najduže opsade u istoriji modernog ratovanja kada je Sarajevo bilo izloženo teroru od 1992. do 1996. Radovan Karadžić je nedavno proglašen krivim između ostalog i zbog terorisanja Sarajeva. Ništa nije moglo da uništi stogodišnju tradiciju Sarajeva kao otvorenog grada za sve ljude bez obzira na njihovu kulturu, religiju, rasu, ateizam... Tako će biti i za deset, i za pedeset, i za sto godina. Iskustvo multikulturalnog života je snažnije od svih nacionalističkih politika, a dokazalo se čak i od fizičkog terora, izgladnjivanja, bombardovanja i ubijanja 11.541 građana svih nacionalnosti koje su srpske snage predvođene Radovanom Karadžićem sprovodile nad Sarajevom u nedavnoj istoriji“, kaže Pašović.

Sudbinu Sarajeva određuje i globalna politika?

Novinar „BH Dana“ Đorđe Krajišnik za Dojče vele kaže da je teško predvideti budućnost bilo čega, posebno jednog tako zamršenog organizma kakav je grad. „Van političkog i bezbednosnog okvira, mislim da je Sarajevo kao evropski grad danas, a svakako i u bliskoj budućnosti – na raskrsnici. Ili će postati ozbiljna, otvorena evropska prestonica, ili će se zatvoriti u provincijalnu izbu u kojoj je filozofija palanke jedini način življenja. Ne sporeći činjenicu da je Sarajevo iz rata izašlo kao jedan ranjeni grad, ono će morati da iskorači iz sopstvenih fantazmi i mitomanije. Ne može se decenijama graditi urbanitet samo na činjenici da se ovde desio rat. Zamislite da Berlin danas postoji samo kao pojam zidom podeljenog grada, a ne kao kulturna i umetnička prestonica sveta. Zašto, konačno, Sarajevo ne bi postalo Berlin ovog dela Evrope? Grad je živ organizam i kao takav nužno mora da bude inkluzivan za sve drugačije“, kaže Krajišnik.

U političkom smislu Krajišnik nije optimista, jer status društva u BiH, pa i u Sarajevu zavisi i od „globalnih političkih strujanja“. „Sarajevo kao glavni grad BiH neće biti amnestirano od bilo kojeg globalnog fenomena, pa ni onih najdrastičnijih kakav je terorizam. Te stvari su se već pokazale kao prisutne i mislim da će biti još prisutnije – posebno ukoliko se ne krene u ozbiljnije suprotstavljanje svakom obliku radikalizma i terora.“

„Bolje sutra“ ne počinje svakog aprila, nego svakog dana

Predsednik Jevrejske zajednice u BiH Jakob Finci podseća da su sarajevski aprili 1941., 1945. i 1992. godine bili „sudbonosni“ i da su umnogome odredili sudbinu tog grada. „Nadam se da aprili koji su pred nama neće biti sudbonosni nego normalni, veseli, prolećni meseci koji će nam, pored kraja zime i prvog prolećnog cveća, doneti i nadu za bolje sutra, ohrabriti nas da idemo napred na jedan normalan, evropski način“, kaže Finci za Dojče vele.

„Sarajevo je, hteli to neki ili ne, ipak u Evropi, barem geografski. Sada bi politički trebalo da uđemo u Evropu, a to baš i ne znamo uvek na najbolji način. Otvaranjem pregovora sa Evropskom unijom, nadam se i skorim dobijanjem kandidatskog statusa, Sarajevo će biti još otvorenije, još bliže Evropi. Sarajevo će i u budućnosti biti mesto susreta istoka i zapada, severa i juga, religija, nacija jezika i kultura. Ako na jednoj maloj teritoriji kao što je BiH ne možemo da živimo u različitostima, kako će 28 država-članica EU sa 23 jezika i svim svetskim religijama da žive zajedno? Upravo u tom smislu Sarajevo ima evropsku perspektivu koja će mu doneti bolje sutra s tim što to 'bolje sutra' počinje, ne svakog aprila, nego svakog dana“, kaže Finci.