„Sudska praksa je prepuna seksizma“
1. avgust 2018.
DW: Od 2016. godine i korisnik usluga prostitutki postaje prekršajno odgovoran. Podaci iz Vašeg istraživanja kažu da su od promene zakona korisnici u svim slučajevima bili muškarci koji su za svoj prekršaj platili novčanu kaznu, dok su žene te koje su u sedam slučajeva završile u zatvoru. Da li ovo predstavlja seksističku praksu pravnog sistema?
Sanja Pavlović: Apsolutno, to je i doktorka Nevena Petrušić napisala u svojoj recenziji, a to je da se ovo može smatrati institucionalnim seksizmom. Rodna dimenzija prostitucije je vidljiva kroz to koje osobe su odgovorne za koju vrstu dela, a isto tako je primetna i pri kažnjavanju. Zanimljivo je da su teže kazne za žene obrazložene time što su one već bile prekršajno kažnjavanje za isto delo, odnosno time što je delo ponovljeno. Ali s druge strane, treba istaći da muškarci pre 2016. godine nisu ni bili prekršajno odgovorni za korišćenje seksualnih usluga, stoga to njima nije ni moglo da se računa. Pitanje je samo kako tumačimo zakon.
Presude Prekršajnog suda u Beogradu pokazuju da je u 98 odsto slučajeva presuda doneta zbog pružanja seksualnih usluga. Od toga 89 odsto presuda protiv žena. Postoji li rodna diskriminacija kada govorimo o policiji, sudovima i ostalim institucijama?
Mi zapravo nismo istraživale policijsku praksu, što može da bude ograničenje ovog istraživanja jer bi bilo dobro da smo imale i evidenciju iz policije o tome koliko je prijava i protiv koga podnela. Međutim, vidimo praksu Prekršajnog suda u Beogradu i moramo da postavimo pitanje gde su onda te mušterije i na osnovu čega su žene u stvari osuđene? Za koje delo, da li je to delo uopšte postojalo ako nema kupca? Prekršajni sud u Beogradu pokazao je najlošiju praksu u odnosu na žene i na tom primeru se može videti diskriminacija jer je tolika nesrazmera između kažnjenih žena koje pružaju usluge i muškaraca koji koriste usluge prostitucije.
Jedna od vaših preporuka policijskim upravama kaže da je nužno ukinuti praksu po kojoj se navodno nuđenje seksualnih usluga smatra dovoljnim za privođenje. U vašem istraživanju se navodi da se žene kažnjavaju i do pet puta češće. Zbog čega je ova preporuka bitna?
Privođenje osoba na osnovu nuđenja seksualnih usluga nije kršenje zakona i ovlašćenja. Sudovi imaju mogućnost da kazne žene koje su navodno nudile seksualne usluge, ali ne moraju ako nije bilo kupca. Druga mogućnost koju su sudovi u Srbiji koristili jeste davanje minimalnih kazni, a nekad čak i manjih od propisanog minimuma. Određeni sudovi pokazuju neku vrstu senzibiliteta za osobe u prostituciji, za njihov položaj, materijalne i porodične prilike. Međutim, isto tako su manjim kaznama kažnjavali i korisnike koji su materijalno situirani. Mislim da sudska praksa može da bude pokazatelj društvenog odnosa prema ovoj pojavi koji je isto tako prepun seksizma, diskriminacije i svega onoga što žene stigmatizuje.
U vašem istraživanju zalažete se za usvajanje „abolicionističkog modela“ kakav je na snazi u Švedskoj, Kanadi ili Francuskoj. Šta to znači?
Abolicionistički model podrazumeva da se kažnjavaju isključivo korisnici. Iza njega stoji vrednost rodne ravnopravnosti, odnosno ženskih ljudskih prava. Ovaj model samu pojavu prostitucije vidi kao formu muškog nasilja prema ženama u kojoj je jasno izražen disbalans moći između muškaraca i žena. Kada bi se dekriminalizovala žena u prostituciji, to bi vodilo promeni svesti i drugačijem vrednosnom sistemu što je primetno u navedenim državama gde se žene u prostituciji vide kao žrtve sistema. Nisu više toliko stigmatizovane i pruža im se podrška da izađu. S druge strane, korisnici postaju odgovorni za iskorišćavanje žena u prostituciji zato što imaju moć.
Šta je potrebno da se promeni svest?
Potrebno je da one imaju poverenja kako u institucije, tako i u civilno društvo, te da se smanji stigma koju doživljavaju. A sa druge strane, da im se obezbedi neka vrsta ekonomske podrške, jer kako istraživanje pokazuje, preko 90 odsto njih su nezaposlene i bez prihoda. One izdržavaju porodice od sitnog novca od prostitucije. Potrebno je da se ceo javni diskurs u Srbiji promeni na način da se tim ženama pruža podrška i mogućnost dostojanstvenog života.
Kolikim su delom mediji krivi za stigmu što se prostitucije tiče?
Oni igraju veliku ulogu ne samo u vezi sa prostitucijom nego i generalno u tome kakva je slika. Najlakše je stigmatizovati i okriviti za nemoral žene u prostituciji. Mediji ih često dodatno traumatizuju i predstavljaju kao neke zavodnice ili nemoralne žene. Zapravo nikad u medijima nisam pročitala tekst gde je odgovornost na sistemu koji to dozvoljava ili na muškarcima koji kupuju te žene. Kakva je to praksa, zašto muškarci to rade, kako oni vide žene ako mogu da kupe seks? Muškarci u Srbiji ne shvataju da je kupovanje seksualnih usluga nasilje na ženama, stoga to mora da se promeni i u javnom diskursu gde se u ovim slučajevima žene ne vide ni kao ljudska bića, pogotovo ne kao ravnopravna ljudska bića.
Da li to sledi iz prohibicionističkog modela?
Država time što je zabranila sve delatnosti u vezi sa prostitucijom govori da ta praksa nije dozvoljena. Mana prohibicionističkog modela je što na prostituciju gleda kao na nemoralnu stvar koja će društvu naneti neku vrstu štete, dok abolicionistički model vidi da je ta šteta zapravo najviše po same žene. I ne samo po žene u prostituciji.
Da li osobe koje se bave prostitucijom u Srbiji imaju neku vrstu institucionalne podrške? Postoji li podrška ukoliko žele da prestanu da se bave prostitucijom?
Institucionalna podrška ni u jednom ni u drugom slučaju ne postoji. Institucije jedino kažnjavaju žene u prostituciji. Jedna od preporuka koje smo uputile nadležnim institucijama je da one zakonski moraju da prepoznaju žene u prostituciji kao ranjivu kategoriju i da im na osnovu toga obezbede kontinuiranu psihosocijalnu podršku. Na taj način bi one koje žele da izađu mogle to i da urade. Ali ne samo da izađu, već i da se oporave, žive i zarađuju na drugi način.
*Sanja Pavlović je aktivistkinja Autonomnog ženskog centra i doktorantkinja Fakulteta političkih nauka iz oblasti kulture i medija. Na feminističke teme povremeno piše za nedeljnik „Vreme“ i portal „Peščanik“. Istraživanje je obavila zajedno sa i Hristinom Cvetinčanin Knežević.