Sukob u pozadini afere Krušik?

Nakon što je uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću tužilaštvo odredilo kućni pritvor, slučaj Krušik preselio se u medije i dnevnu politiku. Političari su aferu Krušik po običaju pretvorili u estradnu zabavu i na taj način je udaljili od rešenja u nadležnim institucijama.

Čitav proces razvodnjavanja na neki način je započeo ministar policije Nebojša Stefanović, koji je izjavio kako je spreman da se podvrgne poligrafskom testiranju – ako je potrebno i van zemlje – kako bi dokazao da je reč o lažima povodom umešanosti njegovog oca u trgovinu oružjem. Zašto bi na poligraf išao ministar policije, a ne, recimo, njegov otac koji je bio direktni posrednik u trgovini oružjem – pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu bez odgovora.

Sagovornici DW, međutim, naglašavaju kako nema potrebe da se bilo ko sam prijavljuje na poligraf već da institucije moraju da rade svoj posao.

Kult poligrafove istine

Odgovorni urednik nedeljnika Vreme Filip Švarm ističe tako da je u Srbiji „poligraf postao ključni dokaz režima o nečijoj krivici ili nevinosti“. Švarm podseća „da je na poligraf išao i Milan Radoičić, i da je nakon toga Aleksandar Vučić izjavio kako Radoičić neme veze sa ubistvom Olivera Ivanovića. To je samo dimna zavesa koja bi trebalo da sakrije činjenicu da nemamo istragu o eventualnoj trgovini uticajem i sukobu interesa, i da Nebojša Stefanović svom ocu daje dozvole za trgovinu oružjem“, kaže Švarm.

Na poligraf je išao i sam Aleksandar Vučić kako bi dokazao da nikada nije sreo bivšeg direktora dnevnog lista Kurir, koji ga je optužio za ucenu. Nakon što je saopšteno da je Vučić prošao poligraf na čitav slučaj je stavljena tačka. „Imamo, dakle, kult poligrafove istine u Srbiji“, dodaje Zoran Gavrilović, programski direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI).

„Poligraf je postao suštinska zamena za rad tužilaštva. To je prosto jedna medijska manipulacija koja ne doprinosi niti vladavini prava, niti može da sakrije činjenicu da tužilaštvo ne radi svoj posao“, ističe Gavrilović.

Šešelj dobija konkurenciju

Iako važi za omiljenog Vučićevog opozicionara, Vojislav Šešelj i njegova Srpska radikalna stranka (SRS) takođe su kritikovali vlasti za aferu Krušik i zahtevali neke odgovore. Kao veliko iznenađenje dočekane su tvrdnje radikala kako „krađa ne može biti ni državna ni službena tajna“, kao i da je razumljivo što se uzbunjivač nije najpre obratio tužilaštvu i policiji, jer bi ga, kaže Šešelj, „verovatno progutao mrak da je prvo njih obavestio“.

Neočekivani stavovi radikala tumače se pre svega pojavom konkurencije na desnom delu političkog spektra u Srbiji. Filip Švarm tu posebno ističe „aktiviranje Miše Vacića i njegove Srpske desnice kao nekog režimskog ekstremiste. Očigledno je da Šešelj smatra da gubi status ekskluzivca na šovinizam i nacionalizam, i stoga sada pokazuje svoju ljutnju“.

Kao dodatne motive za promenu radikalskog ponašanja Švarm vidi i približavanje izbora, i Šešelj po njegovim rečima „sada pokušava da sačuva svoje birače time što je opet onaj stari Šešelj koji napada vlast i bori se za pravdu“.

Kao treća varijanta koja stoji u pozadini afere Krušik navodi se i politički sukob Nebojše Stefanovića i Aleksandra Vučića. „Sasvim je moguće da se Šešelj i na ovaj način uključio u taj sukob, i to tako što brani svog zaštitnika Aleksandra Vučića“, ocenjuje Zoran Gavrilović.

„Biračko telo na koje računa Šešelj slično je onom na koje računa i Miša Vacić, na koga vlasti očito gledaju sa odobravanjem, i zato Šešelj sada ovako nastupa. A moguće da zaista hoće i da privuče neke razočarane birače sa desnice“, smatra Gavrilović.

Sukob u pozadini

Srpska napredna stranka pokušava da se prikaže kao monolitna organizacija, ali sukob sadašnjeg ministra policije i predsednika Srbije je sve češća tema medijskih spekulacija. Nije pri tom jasno da li je zaista reč o ozbiljnom sukobu ili pustim željama opozicije, no sve su češći novinski napisi kako je Nebojša Stefanović dobio nekakvu podršku u inostranstvu da jednog dana zameni Aleksandra Vučića – afera Krušik je taj potencijalni sukob samo gurnula u prvi plan.

Postoji naravno i objašnjenje prema kojem se navodni sukob Vučić-Stefanović koristi samo kao način za skretanje pažnje sa velikog skandala oko trgovine oružjem i učešća funkcionera SNS i članova njihovih porodica u tim sumnjivim poslovima.

-pročitajte još: Srbija pala na listi najvećih kupaca nemačkog oružja

Filip Švarm ocenjuje da „Aleksandru Vučiću svakako nije problem da bilo koga smeni ili ukloni iz svoje partije, uključujući tu i Nebojšu Stefanovića. Stefanović nema nikakvo uporište i niko u okviru te stranke ne može da se obračunava s Vučićem, tako da njemu nisu potrebni nikakvi manevri ili zakulisne radnje da nekoga skloni“.

„Ali, sasvim je moguće da unutar SNS postoje određene struje kojima Stefanović smeta“, nastavlja Švarm. „To je prosto borba funkcionera SNS ko će biti bliži Vučiću i u tom smislu oni bi na tom putu da uklone Stefanovića“, kaže odgovorni urednik „Vremena“.

Zoran Gavrilović takođe ne misli da je Stefanović zaista krenuo da ruši Vučića, ali ne isključuje mogućnost da je „Stefanović pokazao ambicije da zameni Vučića na čelu stranke, da je Vučić možda imao nekog drugog na umu, i da odatle kreće nekakav sukob“.

Tužilaštvo – pendrek vlasti

U svakom slučaju, oba sagovornika DW ne očekuju da će tužilaštvo reagovati na navode uzbunjivača i pokrenuti istragu o aferi Krušik.

„Ukoliko nešto i pokrenu to će biti neka sprdnja, slično istrazi o rušenju u Savamali. Ni do danas ništa o tome nismo saznali, i dok je ovako u Srbiji nema nade da ćemo dobiti neki transparentan proces“, primećuje Švarm.

Zoran Gavrilović tužilaštvo vidi „kao pendrek vlasti. Najnoviji slučajevi nam pokazuju da tužilaštvo ne pokreće postupak protiv nekog ko je priznao da je saučesnik u krivičnom delu, a neko ko je pokušao da zaštiti javni interes sada je u kućnom pritvoru“, ocenjuje Gavrilović.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android