Suviše politike na Berlinalu
U vreme Hladnog rata Berlinalu je bilo lakše. Tada su dve dobro naoružane velesile bile međusobno suprotstavljene. SAD i Sovjetski savez su nakon Drugog svetskog rata podelile evropski kontinent: ovde NATO, tamo Varšavski pakt. Mnogobrojne krize držale su ljude u neizvesnosti. Mesto sučeljavanja blokova bio je podeljeni Berli, a usred svega toga – Berlinale.
Festival je od samog početka, od 1951. godine, imao jasan zadatak: posredovanje i pomirenje. Kultura kao graditelj mostova. U Berlinu su prikazivani filmovi iz istočne Evrope, čak i iz DDR-a. U bioskopima su se susretali kulturni stvaraoci, oni koji to gotovo nigde tako nisu mogli. A publika je gledala i slušala. Berlinale je tako postao „politički festival sveta“, a to je etiketa koju i danas nosi.
- pročitajte još: Berlinale – odraz kompleksnog sveta
Situacija u svetu se doduše 1989. godine radikalno promenila, ali ta etiketa je ostala. Dok se dva druga velika festivala, u Kanu i u Veneciji, baziraju na umetnički zahtevnim, autorskim filmovima, u Berlinu slogan i dalje glasi: „Ovde se stvara politika, ovde pokazujemo društveno relevantne i politički važne filmove“.
Jedinstveno obeležje: „politički filmovi“
To se do danas nije promenilo. Za festival je to u isto vreme blagoslov i prokletstvo. Blagoslov, jer je Berlinale sebi na taj način obezbedilo jedinstveno obeležje, iako u međuvremenu i Kan i Venecija takođe prikazuju mnogo političkih filmova. Ipak, u pogledu veličine festivala, svi drugi konkurenti imaju nedostatak. Brojni prateći programi Berlinala omogućavaju to da se na mnogim mestima – i van takmičarskog programa – diskutuje o politici i filmu, društvu i kinematografiji.
Skoro svako izdanje Berlinala tako ima svoju temu. Jednom je to pitanje zaštite životne sredine, drugi put finansijska kriza. Pre dve godine bila je to debata o izbeglicama, a ove 2018. godine to će biti skandal oko Vajnštajna i njegove posledice. Od festivala se neprestano očekuje da reflektuje aktuelne debate i krize.
Tako dolazimo do prokletstva Berlinala: festival već godinama stenje pod tim teretom. Brojni eksperti zbog toga već dugo kritikuju festival, među njima i direktor Diter Koslik. Prigovori koji se često mogu čuti, mogli bi najkraćem da se opišu ovako: Berlinale i naročito takmičarski deo prikazuju mnogo filmova koji su u umetničkom smislu beznačajni, koji samo prenose političku poruku. S umetničkim kvalitetom filmova iz Kana i Venecije, Berlinale se, smatraju kritičari, u svakom slučaju ne može takmičiti. Kritičari takođe kažu da su čak i festivali kao što su oni u Torontu ili Sandens u međuvremenu na istom nivou sa Kanom i Venecijom. Program Berlinala, prema mišljenju kritičara, dovodi do toga da se pravi bilo kakav profil, bez koncepta i fokusa.
Ta diskusija koja se vodi godinama dotiče se one temeljne, one koja postoji u svakoj kulturi pa tako i u kulturnim manifestacijama: Previše poruke, previše moralnog upiranja prstom, previše namera… Sve to ide na štetu umetnosti. To važi za film, isto kao i za književnost, pozorište, muziku.
U vrtlogu aktuelnih debata
Na brojne rediteljke i reditelje koji sada dolaze na Berlinale i tamo predstavljaju svoje filmove, skoro da bismo mogli da se sažalimo. Oni su – često i godinama – radili na svojim projektima i narednih dana će u Berlinu verovatno da upadnu u snažni vrtlog aktuelnih debata, iako njihovi filmovi s tim nemaju ništa.
Moglo bi da nam bude žao i Ditera Koslika koji je pre par dana na konferenciji za novinare morao da odgovara na razna pitanja. Direktor festivala, čovek koji u suštini uvek nastupa dobro raspoložen, delovao je blokirano, s obzirom na teret koji Berlinale u međuvremu nosi na svojim plećima. „Više se ne priča mnogo viceva, humora je manje jer kočničari zabave to ne žele“, ljutito je rekao Koslick.
Nije reč o tome da se debata o ravnopravnosti (polova) uguši. Ona će biti održana, Berlinale u tome učestvuje, priređuje posebne manifestacije o tome. I to je takođe dobro. Ipak, ne bi trebalo da bude zaboravljeno da bi filmovi koji će biti prikazani naredne sedmice na brojnim ekranima u Berlinu, zapravo trebalo da govore sami za sebe – sa svojim temama, svojim stilom i svojom estetikom.