Svako hoće svoga patrijarha

Starina, arhimandrit Jovan će u kripti Hrama Svetog Save na Vračaru samo formalno izabrati kovertu. Ni on neće znati čije ime krije. Njegova ustreptala ruka će – tako se nadaju i vernici i dobronamerni posmatrači – biti teledirigovana Stvoriteljevom voljom. Tome će prethoditi glasanje 43 arhijereja, najviših predstavnika crkvene vlasti kao što su vladike, episkopi ili mitropoliti, koje počinje 18. febrauara.

Pre nego što bilo koje ime završi u koverti, kandidati – a uslove ispunjava njih čak 34 – moraju da dobiju natpolovičnu većinu glasova. To znači: u slučaju da svi crkveni velikodostojnici koji imaju pravo glasa zaista budu prisutni ili ovlaste nekoga da umesto njih glasa, kandidat mora da sakupi najmanje 22 glasa kako bi svoje izglede da se popne na svetosavski tron povećao od 1:34 na 1:3.

Među trojicom odlučuje – zavisno od perspektive – slučaj ili Sveti duh. „Apostolski žreb“ uveden je 1967. kada je patrijarh German, verovatno u nameri da smanji uticaj socijalističke vlasti na izbor sledećeg patrijarha, odlučio da se u crrkveni Ustav unese novi način izbora. Do tada je patrijarh bio biran većinom glasova.

Da li se u današnjoj, formalno demokratskoj Srbiji, radi o preteranom oprezu pri izboru patrijarha?

Vučićeva predizborna kampanja

Znamo da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić krajem prošle godine javno satajao sa dva episkopa – medijski izveštaji napominju da je, osim javnih sastanaka, pre toga bilo i tajnih – te da je Badnje veče i Božić proveo na Hilandaru. Te aktivnosti mogu se shvatiti kao uključivanje svetovne vlasti u crkvenu predizbornu kampanju.

Pošto ima svoje medije i svoj parlament, Vučić je poželeo i svog patrijarha. Jedna od ključnih figura u „projektu patrijarh“ jeste ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, koji je, kao član Odbora za završetak hrama, navodno tu imao i kancelariju.

Ako je to tačno, iz te kancelarije ili sa nekog drugog udobnog mesta moći će da se prati za tuđe oči „zatvoreni“ izbor patrijarha – kripta u Hramu jedno je od najbolje ozvučenih i kamerama pokrivenih mesta u zemlji. Iz nje je moguć direktan televizijski prenos, ali i komunikacija sa osobama u kripti. Nekoliko episkopa zahtevalo je da mesto održavanja bude, kao i uvek, Patrijaršija, ali Sinod se o te zahteve oglušio.

-pročitajte još: Štutgarter cajtung: Hram Svetog Save je Aja Sofija za Srbiju

Bliskost džave i Hrama Svetog Save na Vračaru potcrtana je, naravno, sa 43 miliona evra – taj novac poreskih obveznika je u poslednjih nekoliko godina, prema rečima predstavnika vlasti, uložen u srpsku crkvu.

Kao i uvek kada poklanja tuđ novac, Vučić traži – ličnu zahvalnost. Minimum sa kojim će se zadovoljiti jeste odnos divljenja prema sopstvenoj hrišćanskoj skromnosti i državničkoj mudrosti, odnos koji je negovao pokojni patrijarh Irinej.

Oni hoće „svog patrijarha“

Da li je preterano zaključiti kako predsednik države i najjače partije u Srbiji želi da utiče na izbor patrijarha samo zbog toga što visoki predstavnici vlasti rado posećuju episkope, naročito posle smrti patrijarha Irineja? Jedan od kandidata za tron koji je Vučiću zasigurno po volji – episkop bački Irinej – pomoći će nam pri odgovoru na ro pitanje. On je u intervjuu „Pečatu“ krajem 2019. rekao da je u Titovo vreme crkva bila suočena sa Udbom i drugim „institucijama sistema“, ali da je današnje stanje suštinski neizmenjeno:

„Kako tada, tako i sada, razne „socijalne grupe“ – političke, poslovne, ideološke… – žele da utiču na odluke Crkve, pa, po mogućnosti, i da dobiju „svog patrijarha“ i „svoj Sinod“. Pri tom ne biraju sredstva. Tačnije rečeno, pokušavaju da plasiraju „svog kandidata“ ili „svoje kandidate“.

Doduše, iz kompletnog intervjua moglo bi se naslutiti da „socijalne grupe“ za episkopa bačkog jesu partije, nevladine organizacije, medijski analitičari, progresivni teolozi, ali nigde ne spominje Udbinu naslednicu po imenu BIA, niti, ne daj Bože, Vučića. I episkop bački je samo čovek. Svaki pažljivi čitalac njegovog intervjua ipak će bez većeg napora prepoznati lica i grupacije koji trenutno žele da dobiju „svog patrijarha“ i pri tom ne biraju sredstva.

-pročitajte još: Nemačka štampa o izboru novog patrijarha SPC (27.12.2020.)

Uži izbor

Mediji nagađaju o kandidatima koji imaju najviše izgleda za uspeh. Pored navedenog episkopa bačkog Irineja, prema tim procenama u igri su episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, episkop banjalučki Jefrem, mitropolit dabro-bosanski Hrizostom i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije. Poneko toj listi dodaje i vladiku diseldorfskog i cele Nemačke Grigorija.

Ako je po medijskoj eksponiranosti i veštini, onda su dva kandidata koja su po svemu sudeći izrazito simpatična vlasti ujedno i izrazito medijski pismena: Irinej je i šef pres službe SPC, a Porfirije je bio član Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Račun bi mogao da im pomuti televizični i britki Grigorije, koji se ne libi da kaže šta misli. U nedavnom intervjuu za Dojče vele on je rekao: „Ako bih se kao episkop Srpske pravoslavne crkve bojao da slobodno izreknem ono što mislim, kako bi tek onda povereni mi narod mogao smoći hrabrosti da podigne svoj glas potiv neistina?“

Zbog takvog stava Grigorije je navukao bes prorežimskih tablodida – očito je da vlast u njemu vidi skandalozno nezavisnu pojavu, čoveka koji se za sada nije dao ni uplašiti, ni potkupiti. Grigorije je doduše jasno i glasno rekao da ne vidi sebe kao političara, ali ni kao patrijarha: „Svako od nas prvo mora da se zagleda u sebe i, ukoliko je to istina, otvoreno i pošteno prizna i sebi i drugima: ja nisam za taj tron. Ja u ovom trenutku mogu otvoreno i iskreno da kažem – ja nisam za to.“

Ni njegovi fanovi, koji na Fejsbuku imaju grupu od skoro 21.000 članova pod nazivom  „Vladika Grigorije za predsednika Srbije“, ni vlast koja ga „za svaki slučaj“ u svakoj prilici proziva, kao da nisu u stanju da to čuju.

Što se tiče samog verujućeg naroda – a on se ovde ne pita – episkop Joanikije je najpopularniji. Hrizistom kao vršilac dužnosti patrijarha i episkop banjalučki Jefrem se tu i tamo stidljivo spominju, ali im se ne pripisuju velike šanse.

To ne mora ništa da znači. Dva poslednja patrijarha nisu bila tretirana kao ozbiljni kandidati pre izbora. Naročito je poučan izbor patrijarha Pavla 1990. On je dobio podršku episkopa kao treći kandidat, tek nakon devetog kruga glasanja, a druga dvojica obezbedila su potrebnu većinu glasova za status kandidata još u prvom krugu.

Dan posle

Dan posle izbora biće dan otrežnjenja. Bez obzira na to da li će pastir svih pravoslavnih Srba posati neko blizak aktuelnoj vlasti ili neko ko će, kao svojedobno Pavle, da iskoči iz sene, strateška pitanja koja su pred Srpskom pravoslavnom crkvom ostaće ista. Odnos prema kosovskom pitanju je, u političkom pogledu, ujedno i pitanje odnosa između svetovne i crkvene vlasti. Koji kompromis u za sada neizvesnim pregovorima sa Prištinom crkva može da prihvati, a da ne ugrozi sopstvenu temeljnu postavku – da je Kosovo za Srbe neka vrsta Jerusalima?

Vučićeva vlast se sa svoje strane pita do koje mere može da računa i na crkvu u teškim odlukama. Crkva je institucija kojoj se veruje, pa nijedna vlast u Beogradu ne bi mogla dugo da preživi uz otvorenu konfrontaciju sa SPC. Najverovatnije će sledeći patrijarh, ma kako se zvao, biti osuđen na državni zagrljaj. Kao što je vlast osuđena na povremenu mimikriju duhovnosti i budžetiranje crkvene lojalnosti. U tom modelu nema mesta za „uzajamno priznanje“ koje Priština vidi kao cilj.

Region kao poligon

Jedina institucija sa sedištem u Srbiji koja zvanično ima direktan prekogranični pristup ljudima u komšiluku jeste SPC. Tako je u Bosni i Hercegovini, gde srpska crkva iz mnogo razloga ne može da se fokusira samo na Republiku Srpsku kao beogradska politika i mora da nađe načina da opstane i tamo gde su Srbi politički zanemarljiva manjina.

Još izrazitiji je takav položaj u Hrvatskoj – svako razmetanje Beograda u povremenim sočnim čarkama sa političkim Zagrebom ne poklapa se s dugoročnim interesom srpskog pravoslavlja u Hrvatskoj – da pronađe način da živi sa istorijskim traumama i da oko neke zemaljske perspektive okupi desetkovani verujući narod.

-pročitajte još: Provokacije iz Srbije ne pomažu hrvatskim Srbima

U Crnoj Gori SPC ima dve mogućnosti – da ostane politički akter, što bi bilo loše za zemlju ili da ponudi nešto novo – strpljenje u pomirenju duboko podeljenog društva.

Makedonska pravoslavna crkva i pola veka posle odvajanja nije autokefalna. Način razmišljanja većine u SPC o tom problemu verovatno je sličan onome što je u spomenutom intervjuu rekao episkop bački Irinej: „I to područje je zasejano nemanjićkim zadužbinama, skoro koliko i Kosovo sa Metohijom“. Dakle, biće to dug put do uspostavljanja crkvenih dobrosusedskih odnosa.

Dodamo li spisku problema i pitanje kanonizacije Alojzija Stepinca, odgođenog na neodređeno vreme, neostvarenu posetu poglavara rimokatoličke crkve Srbiji i poprilični zaostatak u ekumenskom delovanju, stavljanje srpske crkve na stranu ruske crkve u sporu sa Vaseljenskom patrijaršijom, onda novi patrijarh preuzima teško breme. U sopstvenom dvorištu čekaju ga slučajevi seksualnog nasilja nad decom, osionog ponašanja nekih sveštenih lica, korupcije, nedostatka vizije za SPC u 21. veku.

Jedan čovek, ma kako se on zvao, to neće moći sam.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android