„Sve ogoljenija kriminogena diktatura“
6. septembar 2018.
DW: Vaša Narodna stranka pristupila je Savezu za Srbiju u kojem su Vaši bivši partijski drugovi iz Demokratske stranke Đilas i Lutovac, ali i ljudi koji su svoj politički put počeli na krajnjoj desnici kao Boško Obradović. Gde ste Vi u tom političkom društvu?
Vuk Jeremić: Prelomni trenutak za uspostavljanje Saveza za Srbiju bio je dogovor Narodne stranke i Dragana Đilasa da se formira jedinstvena odbornička grupa u Skupštini Beograda i time sačuva duh zajedništva sa gradskih izbora gde smo postigli respektabilan rezultat. Jedna od najvažnijih lekcija sa tih izbora je da građani više nemaju razumevanja za podele i trzavice u opoziciji. Oni koji su se o tu poruku oglušili i nastupili samostalno bili su kažnjeni od strane glasača i ostali su ispod cenzusa.
Ostavili smo po strani stranačke i druge partikularne interese i potrudili se da artikulišemo zajednički imenitelj. Ispostavilo se da on nije toliko mali – naš programski dokument sadrži trideset konkretnih ciljeva koje smo se obavezali da će zastupati prva vlada nakon obaranja režima. Ona će biti prelazna i ekspertska i jedan od najvažnijih zadataka će joj biti da obezbedi povratak elementarne normalnosti, kao i demokratske uslove za održavanje poštenih izbora. Na njima će svako biti u prilici da kandiduje svoju politiku i legitimno se izbori za poverenje građana.
Tadić i Janković nisu sa Vama. Da li je ukrupnjavanje opozicije uzaludan posao, jer je skoro svaki viđeniji političar Demokratske stranke od devedesetih naovamo osnovao sopstvenu stranku?
Potpuno sam uveren da se samo jedinstveni možemo suprotstaviti režimu koji se ne libi da zloupotrebi svaki državni resurs i pogazi svaku zakonsku i civilizacijsku normu u odbrani vlasti. Nadam se da će vremenom svest o neophodnosti udruživanja sazreti kod svih koji žele da Srbija bude uređena zemlja koja počiva na vladavini prava i poštovanju fundamentalnih sloboda i neupitnih vrednosti.
Pokrenuli ste akciju „Jedan potpis menja sve“ u kojoj pozivate građane da se usprotive eventualnom prijemu Kosova u Ujedinjene nacije. Mislite li da aktuelna vlast želi da prizna Kosovo kao državu i da omogući članstvo Prištine u UN?
To više nije nikakva tajna. Centralna tačka sporazuma kojem teže Vučić i Tači je da se odnosi između Beograda i Prištine „normalizuju“ tako što će se dve strane obavezati da jedna drugu više ne sputavaju na međunarodnoj sceni, pre svega kada je reč o stupanju u članstvo međunarodnih organizacija, uključujući i UN.
Vaša akcija se poklapa sa jednom od 30 tačaka oko kojih su se složili opozicioni političari okupljeni u Savez za Srbiju. Tamo piše da će se poštovati Ustav Srbije i Rezolucija UN 1244. Da li je kosovski patriotizam taktička mobilizacija glasača ili strateško opredeljenje? Šta vi nudite kao put rešavanja konflikta Beograda i Prištine?
Savez za Srbiju se zalaže za nastavak dijaloga sa Albancima jer verujemo da se samo putem pregovora može doći do održivih rešenja za sva otvorena pitanja. Ali postoji veliki broj stvari koje su od ogromnog značaja, a koje u Briselu do sada nisu praktično ni dotaknute. Na primer, pitanje uzurpirane imovine – privatne i državne – kao i verodostojne garancije za zaštitu srpskog stanovništva i našeg vekovnog kulturnog nasleđa. Ne može se razgovarati o statusu dok se takve stvari na adekvatan način ne obezbede.
Predsednik Vučić neumorno ponavlja da su protivnici razgraničenja u stvari na strani Haradinaja, jer ne žele da Srbija dobije makar nešto. Šta im odgovarate na takvu vrstu argumentacije?
Jedini iz Srbije koji su nedvosmisleno na strani Haradinaja su njegovi koalicioni partneri iz Srpske liste – ispostave SNS na teritoriji KiM. Način na koji je Vučićeva vlast pregovarala sa Prištinom od 2012. godine je bio takav da Albanci dobiju praktično sve što su zatražili – od međunarodnog pozivnog broja do ukidanja srpskih institucija na Severu. Zauzvrat nije dobijeno ništa, osim okretanja glave ključnih međunarodnih činilaca od toga da se u Srbiji uspostavlja sve ogoljenija kriminogena diktatura.
Ne postoji ni na Zapadu jednoznačan stav o ovome. Tri bivša visoka predstavnika u BiH su protiv razgraničenja, ali Volfgang Petrič blagonaklono gleda na svaki mogući dogovor. Zvanični Berlin je striktno protiv takvog rešenja, a Trampov Vašington ostavlja mogućnost da se o tome razgovara. Izgleda da nije samo Srbija podeljena u vezi sa ovim pitanjem.
Koliko god neko tvrdio suprotno, precrtavanje granica na bazi etničkog principa, što je zapravo suština dogovora Vučić-Tači, predstavlja presedan. Izvesno je da bi neko u budućnosti odlučio da se pozove na taj presedan – i to ne nužno samo u regionu, već i nekom drugom delu sveta.
Da li je „unutrašnji dijalog“ doveo do razjašnjenja u vezi sa stavovima koji u Srbiji postoje u vezi sa Kosovom ili je samo učinio vidljivom činjenicu da srpsko društvo većinski ne bi da da Kosovo, a ne zna kako da ga vrati?
„Unutrašnji dijalog“ je bio u potpunosti fingiran i vlast nijednog trenutka nije bila ozbiljna u nameri da ga sprovede. Svako ko je prema režimu iole kritičan biva izložen brutalnoj medijskoj satanizaciji, bez mogućnosti da se od nje brani. To u društvu stvara atmosferu mržnje i linča koja može imati tragične posledice, kao u slučaju Olivera Ivanovića. Sada su na tapetu lideri Saveza za Srbiju i iguman manastira Dečani, otac Sava Janjić, kojeg proglašavaju za „izdajnika“ i „šiptarskog teroristu“. Nemoguće je u takvoj atmosferi voditi dijalog o bilo kom pitanju od društvenog značaja.
Mediji bliski vlasti stalno vam spočitavaju da ste primali visoke honorare sa nejasnom namenom, kao što je recimo honorar ambasade Kuvajta u Nemačkoj. Šta su fakti, a šta propaganda?
Fakti su da su celokupne finansije Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD) na čijem se čelu nalazim bile predmet intenzivnog istraživanja poreskih organa od momenta osnivanja 2013. godine do danas, kada su nam ponovo proveli nekoliko sati u prostorijama – uobičajeni ritual, na koji smo navikli. Nije ustanovljena nijedna jedina nepravilnost, sve delatnosti su bile u potpunosti transparentne i za sve je uredno plaćen porez državi.
Kada sam na agresivne medijske napade – pre svega od samog predsednika Republike koji me je nazvao šefom međunarodne bande lopova – reagovao tako što sam presavio tabak i protiv njega pokrenuo parnicu zbog povrede časti, Sud je to odbacio, pozivajući se na predsednički imunitet. Kao prvo, naši zakoni ne predviđaju postojanje imuniteta u parničnom postupku, ali čak i kada bi predviđali – nosilac imuniteta je taj koji na njega mora da se eksplicitno pozove, a ne da sud to uradi umesto njega. Mislim da to dovoljno govori o sadržaju optužbi – nije mi dozvoljeno da na njih odgovorim ni na televiziji ni u sudnici. Po sredi je čista propaganda, bazirana na lažima.
Vlast navodi uspehe u ekonomskoj oblasti, a na izborima opozicija doživljava debakl za debaklom. Gde je šansa opozicije?
Kada je reč o ekonomskim pokazateljima, brojke su neumoljive – Srbija ima najniži kumulativni rast u regionu u periodu naprednjačke vlasti, zarade su među najnižima, a nejednakost zvanično najveća u Evropi. Kroz režimske medije javnost biva agresivno bombardovana slikama iskrivljene stvarnosti, ali taj krčag će ići na vodu dok se ne razbije. Od nas zavisi koliko ćemo dugo na taj trenutak istine morati da čekamo. Čvrsto sam uveren da najkraći put do toga vodi preko stvaranje jedinstvenog fronta u koji će stupiti svi opozicioni akteri, sindikati, strukovna udruženja, nevladine organizacije... To je bio glavni motiv formiranja Saveza za Srbiju.
Da li prigovori o „medijskom mraku“ u Srbiji pogađaju suštinu? Nisu li su glavni mediji u Srbiji uvek bili pretežno na strani jačeg?
Kada je reč o slobodi medija, Srbija ovu vrstu terora nije imala ni za vreme Slobodana Miloševića. Mislim da je neukusno poređenje aktuelne situacije sa periodom od 2000. do 2012, tada je opozicija imala itekako prostora da nastupa u medijima, uključujući i one najgledanije i najtiražnije. Danas je to potpuno nezamislivo. Meni na primer nije dozvoljeno da se u deset meseci postojanja Narodne stranke nijedan jedini put pojavim ni na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom!
Od 22. oktobra 2017. kada je stranka formirana, ja svake dve nedelje upućujem ljubazno pismo rukovodstvu tri medijske kuće gde kontrolni paket ima država – RTS-u, Politici i Večernjim Novostima, u kojima ih uljudno molim za sastanak na kojem bismo porazgovarali o saradnji u cilju potpunijeg informisanja javnosti. Ni na jedno mi nije čak ni odgovoreno, a kamoli da su me primili na sastanak ili ne daj Bože dozvolili da se u tim medijima u bilo kojem kapacitetu pojavim. O kakvoj slobodi i evropskim vrednostima dakle možemo da govorimo?
Za duboko je žaljenje činjenica da velika većina evropskih zvaničnika praktično okreće glavu od te realnosti. Ali ništa nije trajalo doveka, pa neće ni to. Samo treba biti dovoljno uporan i razborit da se pronađe zajednički imenitelj u opozicionom delovanju i kad-tad će stvari doći na svoje.
Da li Vi i Narodna stranka podržavate evropski put Srbije?
Da. Od osnivanja se zalažemo, i to ćemo nastaviti da činimo, da Srbija bude uređena kao moderna evropska zemlja u kojoj vladaju evropski zakoni i u kojoj se teži dostizanju evropskih standarda u svim oblastima. Politička situacija u EU je trenutno takva da je pitanje proširenja de fakto odloženo na neodređeno vreme, u najmanju ruku dok ne budu sprovedene institucionalne reforme u EU – oko toga je predsednik Makron bio više nego eksplicitan.
To međutim ne bi trebalo da nas pokoleba u naporima usmerenim ka dostizanju kriterijuma neophodnih za eventualno članstvo, o kojem će odlučivati građani – kako Srbije, tako i evropskih zemalja – u drugoj polovini naredne decenije. U ovom trenutku, na žalost, Srbija se ne približava, već udaljuje od toga, a ta činjenica se gura pod tepih, na sličan način na koji se tokom prethodne decenije to činilo sa Turskom. Kao rezultat takvog pretvaranja, Turska je godinama sve više i više divergirala od Evrope, i sada ju je više nemoguće zamisliti u EU za najmanje nekoliko narednih generacija. Bojim se da bi, ako ne dođe do promene kursa, nešto slično moglo da se desi i sa Zapadnim Balkanom.
Vi ste po majčinoj liniji u rodu sa Pozdercima. Da li su oni imali razumevanja za Vaše insistiranje na tome da „Marš na Drinu“ bude 2013. izveden u Ujedinjenim nacijama?
Nikada nisam krio svoje poreklo i podjednako sam ponosan na svoje i srpske i bošnjačke korene. Mislim da su napadi na mene zbog izvođenja „Marša na Drinu“ u UN bili zlonamerni i neutemeljeni. Ta pesma je za srpski narod simbol ogromne patnje i žrtava podnetih za slobodu u Prvom svetskom ratu, na šta imamo puno pravo da budemo izuzetno ponosni. Zato ne osećam potrebu da se bilo kome pravdam, a zbog toga što poštujem osećanja svih koji su propatili, nikada nisam odgovorio na seriju uvreda koje su mi upućene.