Jedni to vide kao znak da je rat zvezda konačno shvaćen ozbiljno. Zapad će možda u svemiru uskoro postaviti protivraketnu tehniku kao odbranu od nuklearnih napada zlikovačkih zemalja ili neprijateljski orijentisanih nazovi svetskih supersila kao što su Rusija ili Kina. On štiti svoju komunikacionu, osmatračku i navigacionu infrsatrukturu od neprijateljskih satelita-ubica koji bi da je unište. A i od hakerskih napada čiji je cilj da preuzmu ili onesposobe postrojenja od životne važnosti za naša kompleksna društva.
A kritičari strahuju da će svemir biti militarizovan. Uzorna međunarodna saradnja koju vidimo na primer na Međunarodnoj svemirskoj stanici ISS mogla bi da se prekine, a time i mirovna funkcija uspostavljanja mostova civilnog istraživanja svemira. Militarizacija, nepoverenje i špijunaža bi bile na dnevnom redu.
No, ni nade jednih, ni strahovanja drugih, neće se ispuniti zbog Trampove odluke. U osnovi se neće promeniti – ništa.
Svemir je odavno militarizovan
Vojska se uvek bavila svemirskim istraživanjima. Čitava današnja raketna tehnika potiče iz vojnih istraživanja. Sve je počelo gradnjom Hiotlerovog takozvanog „čudotvornog oružja" V2 u Penemindeu.
Odatle je raketna tehnika – zajedno sa inženjerima – prešla kao ratni plen direktno u Sovjetski Savez. I SAD su pružile gostoprimstvo inženjerima V2. Najpoznatii je bio Verner fon Braun.
Trka u svemiru između dve svetske sile tehnološki nije mogla da se razdvoji od razvoja i gradnje interkontinentalnih raketa čiji je jedini cilj uništenje gradova na drugoj strani Zemlje.
I prve satelite za osmatranje Zemlje je lansirala vojska – kao špijunske satelite za uhođenje neprijatelja. Oni su slali slike pre nego što su slična civilna postrojenja bila zrela za tržište. Prvi let čoveka u svemir – let Jurija Gagarina neposredno pred izbijanje Kubanske krize – bio je naravno simbol vojne moći.
Slično je bilo i sa satelitskom navigacijom. Ona je najpre bila vojni projekat i tek kasnije je počela da se primenjuje u civilne svrhe – u početku sa još manjom preciznošću. I danas se prekidač za gašenje satelitske navigacije nalazi u rukama vojske.
Razvoj puta u svemir je uvek bio druga strana medalje trke u naoružanju. To je išlo ruku pod ruku, a industrije koje su u tome učestvovale su uvek pravile i jedno i drugo: istraživačke satelite i svemirske kapsule baš kao i krstareće i interokontinentalne rakete.
Staro vino u novim krčazima
Dosad su sve vojne aktivnosti SAD bile pod vođstvom avijacije, sa izuzetkom određenih delova protivraketne odbrane koji pripadaju mornarici. A avijacija sada čini sve što je u njenoj moći da obezbedi sopstvenu vojnu infrastrukturu u Zemljinoj orbiti Ono što će se sada promeniti, jeste da će novi rod vojske sada preuzeti te zadatke od mornarice.
NASA će se i dalje baviti civilnim svemirskim istraživanjem, uz međunarodnu saradnju sa drugim partnerima kao što su Roskosmos, ESA ili japanska svemirska agencija JAXA.
Nema tog Star Wars programa koji bi mogao da se sprovede od danas do sutra. Današnji sistemi protivraketne odbrane su u stanju da uništavaju samo rakete kratkog i srednjeg dometa. Pri tome protivraketna odbrana još funkcioniše, ali nema baš dobar učinak. Ona ionako zakazuje kada je broj nadolazećih raketa preveliki.
Protiv interkontinentalnih raketa ionako skoro da nema leka. I to će i u doglednoj budućnosti biti više Fiction nego Science. Jer nije jednostavno skidati rakete sa neba – pa ni uz pomoć najboljih satelita-ubica. Na tome ni osnivanje Svemirske komande za zelenim stolom neće ništa promeniti. Jedino što će sigurno doneti jeste: natezanje oko nadležnosti sa avijacijom i time i – veći troškovi.