Svinja vrednija od stranog radnika

Pedesetogodišnjem mesaru iz Bugarske je san da će u Nemačkoj da zaradi koji evro za sebe i svoju porodicu koja je ostala kod kuće, potrajao tačno tri dana. U pogonu za rasecanje mesa u blizini Gitersloha na zapadu Nemačke, već trećeg radnog dana mehanička testera za meso zahvatila mu je mali prst na ruci, i pored zaštitne rukavice koju je nosio. Ali niko nije pozvao lekara. Uprkos bolovima i krvarenju, jednostavno je morao da nastavi da radi.

Prošlo je još tri dana nakon nesreće na radu, pre nego što je on konačno dospeo u bolnicu. Tamo je operisan i ostao je da leži dva dana. Njegov poslodavac ne samo da mu nije pomogao, već se čak ponašao kao da on – i ne postoji. Još dok je bio u bolnici, njegov krevet je dodelio jednom drugom radniku iz Bugarske, tako da je ovaj istovremeno izgubio i prst, i posao, i smeštaj. Bio je očajan, naravno. Teoretski je bio na „probnom radu“ i čak nije tačno znao ni kako se zove firma za koju radi.

Za Sabolča Šepšija to je samo jedan od mnoštva slučajeva s kojim se susreće gotovo svakog dana. On radi za organizaciju Faire Mobilität (projekat nastao u okviru nemačkog udruženja sindikata DGB, link na dnu stranice), u njenoj ekspozituri u Dortmundu, i pokušao je da se izbori za prava tog bugarskog radnika: „Nije nam uspelo da produžimo njegov ugovor o radu, ali smo ipak uspeli da rešimo sva sporna pitanja i da mu bar omogućimo da dobije novac za dane bolovanja. Inače, ovakvih slučajeva ima mnogo...“

Ne uvozi se meso, nego mesari

Šepšijeva organizacija pomaže da radnici sa istoka i jugoistoka Evropske unije dobiju bar onoliko novca koliko im je obećano. Pritom ni sudski procesi nisu retkost. Iako ima problema i u drugim privrednim granama, upravo je mesna industrija ta koja prednjači u eksploataciji stranih radnika. Razlog za takvu situaciju leži još u devedesetim godinama prošlog veka i „kravljem ludilu“ koje je tada potresalo evropsku mesnu industriju. Takvih slučajeva bilo je i u Nemačkoj, a u to vreme su se sprovodile i drastične mere protiv te pošasti.

Inače, u to vreme su na videlo izašli i neki drugi detalji o mesu koje se prodaje u Nemačkoj: o zlostavljanim i bolesnim životinjama čije se meso uvozi i prodaje u nemačkim mesarama. Zato je uvedeno i pravilo da se tačno označava gde je životinja bila uzgajana, gde je bila zaklana i isečena i gde je meso bilo pakovano. Naravno, ako je sve to bilo urađeno u Nemačkoj, onda je i meso bilo nešto skuplje. Ali mušterije rado plaćaju nešto više verujući da jedu zdravo meso.

Mesna industrija reagovala je na jednostavan način: umesto da uvozi meso, sve više je počela da uvozi – mesare. Teoretski, to je i dalje bilo „nemačko meso“, iako je mesar bio Poljak, Bugarin ili Rumun, naravno s platom daleko manjom od nemačkih kolega. Oni naime nisu bili radnici nemačke fabrike za preradu mesa, već raznih posredničkih firmi sa istoka Evrope: „Čitava proizvodnja mesa – od klanja, pa do proizvodnje mesnih proizvoda – u rukama je stranih partnerskih preduzeća. Zbog toga se nemačke fabrike ne osećaju odgovornim za radnike tih firmi“, objašnjava Šepši.

„Dobrovoljna“ deklaracija

Organizacija Faire Mobilität ima ekspoziture u Dortmundu, Kilu, Oldenburgu i Reda-Videnbriku i angažuje ljude koji radnicima mogu da pomognu na njihovom jeziku – trenutno su to poljski, rumunski, bugarski i mađarski. Teoretski je i nemački zakonodavac donekle poboljšao uslove rada tih ljudi, ali problema i dalje ima.

Na primer, od 2014. i za te radnike u mesnoj industriji važi minimalna satnica – trenutno je to 8,75 evra na sat. Ali neverovatno je na koje sve načine pokušavaju da ih prevare. Na primer, naplaćuje im se usluga oštrenja noževa, iznajmljivanje radne odeće ili se „kažnjavaju“ za loš radni učinak. Ili se jednostavno varaju prilikom obračuna radnih sati, kaže Šepši. Tako na kraju meseca lako može da nedostaje i po 200 evra od onoga što im je obećano.

Eksploatacija u mesnoj industriji događa se zbog toga što se ona uglavnom odvija daleko od očiju javnosti. Novinari su u principu „nepoželjni“ i zabranjuje im se pristup „iz higijenskih razloga“ koji važe u prehrambenoj industriji. I pored toga, veliki broj skandala u mesnoj industriji procurio je i u javnost, a to je za proizvođače – loša reklama.

Zato je u septembru 2015. osamnaest koncerna u mesnoj industriji potpisalo „dobrovoljnu obavezu“ o poboljšanju radnih uslova. Među potpisnicima su i giganti kao što su Tenis (promet: 6,3 milijarde evra), Vestflajš, Daniš kraun (najveći prerađivač svinjetine u Evropi i drugi u svetu), Vion (4,5 milijardi) i PHW (5,4 milijardi i najveći nemački prerađivač živinskog mesa). Oni se u toj deklaraciji obavezuju i na to da će smanjiti broj „iznajmljenih radnika“ sa istoka Evrope, kao i da će povećati broj zaposlenih koji će raditi po nemačkim propisima o radu.

Sada su i agencije u Nemačkoj

Mihael Andricki, direktor Udruženja nemačke prehrambene industrije (VdEW) tvrdi da se u koncernima koji su potpisali tu deklaraciju sada zaista zapošljavaju radnici koji rade po nemačkim propisima, ali Sabolč Šepši upozorava da ni to ne znači da su uslovi rada za strane radnike postali mnogo bolji. Naime, sada je mesna industrija, osim radnika, „uvezla“ i one iste agencije za posredovanje s kojima su i do sada radili: „Agencije koje su do sada imale sedište u Rumuniji, Poljskoj ili Bugarskoj, sada su registrovane u Nemačkoj. Po pravilu sa istim osobljem. „To ipak znači da radnici nešto lakše mogu da dođu do prava koja im pripadaju“, ukazuje Šepši.

Matijas Brimer je na čelu sindikata radnika u prehrambenoj i ugostiteljskoj industriji (NGG). On tvrdi da i ta dobrovoljno prihvaćena obaveza predstavlja samo privid da je nešto postalo bolje. Iako su, naime, među potpisnicima giganti mesne industrije, čitavo mnoštvo klanica i pogona za preradu mesa to nije potpisalo – a neke od njih isporučuju proizvode i tim koncernima. Istovremeno, i dalje u pogonima postoji ogromna razlika između „pravih“ i radnika „iznajmljenih“ na istoku.

Sindikalac upozorava da praktično niko od njih nema ugovor na neograničeno vreme: „Čitav sistem pogoduje eksploataciji“, tvrdi Brimer. To seže sve do evropskih smernica o korišćenju energije iz obnovljivih izvora. Naime, taj propis „kažnjava“ preduzeća koja za energente troše više od 14 odsto ukupne (bruto) dobiti – one zbog toga moraju da plaćaju dodatni porez. I tu dolazi „trik“ koji koriste ne samo u mesnoj industriji: ako se radnici „iznajmljuju“ umesto da se zapošljavaju, onda oni predstavljaju samo trošak u proizvodnji koji smanjuje ukupnu dobit, baš kao što je to amortizacija za mašine, održavanje zgrade ili vozni park. A ako su to „pravi“ radnici, onda se njihove plate dele od ostvarene dobiti.

Ishod svih takvih – i evropskih i nemačkih propisa koji mnogo više pogoduju koncernima nego radnicima – je jasan: nemačka mesna industrija odlično se kotira i na međunarodnom tržištu. Zato na trpeze potrošača u Evropi sve češće stiže baš „nemačko“ meso, od oko milion i 900.000 životinja koje se u Nemačkoj zakolju – svakog dana! Deset najvećih koncerna samo u Nemačkoj ostvaruje promet od 20 milijardi evra, a troškovi prerade su minimalni.

Koliko nemačke klanice košta obrada jedne svinje? Tačno jedan evro i 50 centi, ako se koriste usluge neke od agencija za posredovanje radnika, tvrdi sindikalac Matijas Brimer. On sumira poslovnu politiku nemačke mesne industrije: „Mi uvozimo jeftinu radnu snagu i izvozimo jeftino meso u Evropu i čitav svet.“