Telom u Kairu, srcem u Gazi

Mnogo je volela šum mora. U Gazi je more bilo konstanta. Sunce, talasi – sve joj je to pomagalo da zaboravi na svakodnevne izazove. „Kad god sam bila ljuta ili tužna, otišla bih tamo i osećala se kao da mogu s njim da podelim svoje brige. Volela bih da to mogu ponovo da vidim“, kaže Mona.

Ali rat u Gazi promenio je sve. More je izgubilo nevinost. Mona je tu nekada šaputala svoje brige, a sada je postala nemi svedok smrti, očaja i nevolja.

U glavnom gradu Egipta, Kairu, more je samo uspomena. Grad je užurban, pun svetala koja se nikad ne gase. Ali, Mona se oseća neobično nevidljivo. Daleko je more, istisnuto betonom i vrevom, tegobnim vazduhom i svakodnevicom od koje često zastaje dah.

Skupo bekstvo i novi strahovi

Mona – to joj nije pravo ime – već šest meseci živi sama sa svoje troje dece u Kairu. Bila je trudna s najmlađim kad je s ćerkom i sinom koji bi trebalo da ide u obdanište pobegla od rata u Gazi – rata za koji kaže da nadmašuje sve druge ratove. Nekoliko je puta s porodicom morala da beži od bombi i dronova izraelske vojske. Poslednji put u šator koji je bio uz more. „Videla sam toliko smrti i patnje“, očajnički priča 31-godišnja žena.

U Kairu su ih čekale nove brige. Nedugo nakon dolaska, Mona je izbačena iz prvog stana u kojem je boravila. Gazdarica se plašila mogućih posledica od strane egipatske države, jer je iznajmljivala stan palestinskim izbeglicama. Za bivšu radijsku voditeljku Monu bio je to još jedan udarac koji ju je podsetio na neizvesnost koja prati izbeglištvo.

Pritom je misli o onome što je doživela u Gazi progone svake noći u Kairu. A uz sve to: „Morala sam da ostavim muža, jer nije bilo dovoljno novca da napusti zemlju.“ Porodica je za bekstvo prikupila 5.000 dolara od donatora iz inostranstva.

Za nekoliko hiljada bolesnih i ranjenih ljudi bilo je dozvoljeno da otputuju u Kairo na lečenje u egipatske bolnice, ali mnogi Palestinci su takođe uspeli da izađu iz Gaze uz pomoć stranih ambasada ili preko egipatske posredničke firme.

Ta firma naplatila je pozamašnu „naknadu za koordinaciju“ kako bi pomogla Palestincima da pobegnu iz Gaze. Preko te firme je i Mona s decom napustila Gazu. Ta posrednička firma navodno je povezana s egipatskim državnim službama bezbednosti, iako one to negiraju.

Palestinci iz Gaze ne bi trebalo da ostanu u Egiptu

Nejasno je koliko je Palestinaca zapravo uspelo da izađe iz Gaze i da ostane u Egiptu. Početkom maja, palestinski ambasador u Egiptu Dijab al Luh procenio je da je reč o oko 100.000 ljudi. Međutim, oni koji pomažu na licu mesta procenjuju da je broj neprijavljenih slučajeva veći. Granični prelaz Rafa između Pojasa Gaze i Egipta zatvoren je 7. maja nakon što je izraelska vojska preuzela kontrolu nad tim područjem. Mona je zato veoma zabrinuta za svog muža.

Kad uđu u Egipat, posebno oni koji nisu evakuisani iz medicinskih razloga, ljudi su uglavnom prepušteni sami sebi. Većina ima davno istekle turističke vize, što znači da u zemlji žive ilegalno. To im onemogućava pristup javnom obrazovanju, zdravstvenu negu i druge usluge.

Palestinci ne potpadaju pod mandat agencije UN za izbeglice UNHCR i zato ne dobijaju nikakvu zvaničnu pomoć. Za njih je u stvari nadležna agencija Ujedinjenih nacija za pomoć i rad palestinskim izbeglicama na Bliskom istoku UNRWA, ali ona nikada nije imala mandat za Egipat. Izbeglice zavise od privatnih egipatskih volonterskih grupa koje dele hranu, doniraju odeću i obuću, traže za njih povremene poslove i prikupljaju donacije.

Prema analizi trusta mozgova Krizna grupa, rat u Gazi značajan je izazov za Egipat.

Egipatski režim strahuje da bi bes javnosti zbog izraelskih postupaka u Pojasu Gaze mogao da izazove proteste protiv vlade predsednika Abdela Fataha al Sisija, posebno jer je ekonomska situacija u Egiptu teška. U martu 2024. desetine demonstranata je uhapšeno u Egiptu nakon protesta protiv inflacije i siromaštva.

Egipat ne želi da se Palestinci iz Gaze trajno nasele. Prema navodima Krizne grupe, Kairo je zabrinut da Izrael neće dozvoliti povratak palestinskih izbeglica.

Mona izbegava da razmišlja o povratku u Gazu. „Prvih nekoliko nedelja ovde u Kairu bilo je veoma teško, ali onda sam upoznala Lusi“, kaže ona.

„Zbog nje moja deca mogu da budu deca“

Lusi – ni ona ne želi da otkrije svoje pravo ime – jedna je od osoba koje su ušle u Monin život i promenile sve. Lusi je poreklom iz Njemačke, gotovo dve decenije živi u Egiptu. Kairo joj je dom i dobro je povezana. Njeno srce kuca za Monu, za žene koje su morale da pobegnu iz svoje domovine i sada su zaglavljene u drugoj zemlji. Još uvek se tačno seća kako je primetila Monu kada ju je Monina rođaka, koja je ranije uspela da pobegne u Kairo, povela na zajedničko putovanje: „Primetila sam kako je mršava i bleda, a očigledno i trudna. Jedva je govorila, a ipak me kasnije pozvala na večeru. Bilo mi je jasno da joj treba podrška.“

Dve žene počele su da podržavaju jedna drugu. „Lusi je ljupka, dobra osoba“, kaže Mona sa zahvalnošću koja dolazi iz dubine srca. „Ne samo da me pratila sve do porođaja, nego nam je organizovala i hranu. Pomaže mojoj deci oko svega. Zbog nje moja deca mogu ovde u Kairu da budu deca.“

Monina ćerka ima šest godina, sin četiri, a beba koju je rodila u Kairu upotpunjuje malu porodicu koja živi u inostranstvu s teskobnom nadom u sigurnu budućnost. U najtežim trenucima, kada sećanja na Gazu noću progone Monu i kada se teskoba vrati – Lusi je tu.

Za Lusi taj oblik pomoći nije nekakav humanitarni projekat, već princip solidarnosti. „Međusobna pomoć je drugačiji pristup pomaganju“, objašnjava. „Ona se orijentiše na zajednicu, antikapitalistička je i bez velikih zapadnih organizacija koje često služe samima sebi.“

Već je radila s izbeglicama u Nemačkoj, brinula se o porodicama i ispunjavala za njih dokumentaciju. Ali susret sa Monom za nju ima poseban značaj. Ona preko nje oseća snagu i ponos koje ljudi iz Gaze u sebi nose, uprkos svemu što su doživeli. „Mona uvek govori da je Palestinka, ćerka Gaze. I ponosna je na to.“

Bez prava, bez škole, bez posla

Ipak, pravna situacija u Kairu teška je i za Monu i za druge Palestince iz Gaze. Bez boravišnog statusa, za nju su mnoge mogućnosti zatvorene: njena deca ne smeju da idu u školu, a ona ne sme da radi. Njenoj starijoj ćerki sada hitno treba mesto u školi. Treba joj perspektiva – a to je nešto za šta se nadala da će im ponuditi u Gazi. „U Gazi sam poznavala sve i svakoga, svi su bili spremni da pomogtnu“, kaže Mona. „Egipćani su sjajni ljudi, ali vlada nas ne želi.“

„Gaza je moje srce“, kaže još. Ali, trenutno ne vidi budućnost za sebe u Gazi. Nedostaju joj ulice, kafići, osećaj zajedništva. „Volim Gazu, volim Palestinu“, kaže drhtavim glasom. „Ne znam da li moja kuća još stoji. Strah da će tamo ponovo biti rata i da su mi deca u opasnosti nikada me ne ostavlja na miru. Ona trenutno ne vidi svoju budućnost u Gazi.

Za Monu je Gaza kao zabranjena ljubav – mesto koje joj pripada, ali koje može da voli samo iz daljine. Sanja da se vrati. „Ali samo ako ikada bude bezbedno.“

Kada je sa Lusi putovala na Crveno more, Mona je u Egiptu pronašla mali trenutak spokoja. „Ponovo sam mogla da podelim svoje brige s morem“, kaže. Lusi razume Moninu čežnju i seća se stradanja mnogih izbeglica: „Nisu imali ništa, čak ni donji veš.“ Za Lusi je pomoć stvar srca. Ona, međutim, ne zna da li će Mona zauvek ostati u Kairu. Jer Mona se i dalje nada da će jednog dana ponovo videti more u Gazi.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku