Sada je dakle pogodilo i Mančester. Ponovo terorizam usred jedne evropske metropole. Ponovo napad na građane koji su samo hteli da se malo zabave. Ponovno bombaš-samoubica. I ponovno odgovornost preuzima tzv. „Islamska država“ i to pre nego što je policija saopštila informacije o napadaču.
Ovoga puta posebno je podmukao bio odabir mesta za napad: koncert jedne tinejdžerske zvezde. Zato je među žrtvama toliko dece i mladih. Ko se seća sopstvene mladosti ili sada ima decu u tom uzrastu, zna s koliko žara i uzbuđenja se čekaju takvi koncerti. S koliko uzbuđenja i sreće se nakon koncerta vraća kući. I baš tada da ih na izlazu dočeka bestijalni ubojica... Nikakav teror, nigde na svetu, ne može da se opravdava. Ali do koje mere neko mora da bude bolestan, pa da ciljano izabere ovakve žrtve?
Rutinsko izveštavanje, rutinska potrešenost
U medijima svojevrstan déjà vu. Naslovi liče jedni na druge: „Šta znamo, a šta ne o napadu“, „Hronologija terorizma“... Isprazni i voajerski komentari s lica mesta: „Svi su vrištali i bežali“, „Svuda naokolo ležale su cipele“... Brojne reakcije iz sveta pop-muzike i politike žele da demonstriraju potrešenost, ali sve deluje rutinski i standardno. Od ranog jutra se do besvesti tvituje: svima su u mislima žrtve. I sve civilizovane nacije stoje rame uz rame s Velikom Britanijom – šta god da to značilo u danima nakon napada.
Naravno da u takvoj atmosferi ne smeju da fale ni Ajfelova kula, Brandenburška kapija, niti mnogi drugi simboli evropskih metropola u bojama britanske zastave. Te slike kruže po medijima, isto kao što će to biti slučaj i sa slikama britanske premijerke Tereze Mj kada se pojavi na mestu napada. Sve to pokazuje da je Evropa, koju u međuvremenu u redovnim razmacima pogađaju teroristički napadi, ušla u neku vrstu rutine kada je reč o strahotama. Sve su to rituali koji bi trebalo da prikriju da jednostavnih i brzih odgovora u borbi protiv terorizma – nema. I da ih po prirodi stvari ne može ni biti.
Kao da se ništa nije dogodilo
Sutra će već život u Evropi teći svojim tokom, kao da se ništa nije dogodilo. Ljudi će ponovo da idu na koncerte, u šoping-centre, na fudbalske utakmice ili na Crkvene dane, koji se upravo održavaju u Nemačkoj. Možda s neugodnim osećajem u želucu, ali će ići. Građani su terorističku pretnju već odavno prihvatili kao deo svakodnevice. Desnica će i dalje takav osećaj da vidi kao znak slabosti, pa će i dalje da traži deportaciju svih muslimana iz Evrope. A svi ostali će taj osećaj smatrati simbolom snage i nepokolebljivosti. Jer, kažu, teror ne sme da nas uplaši niti da nas pokoleba.
I uprkos svemu tome, politika bi trebalo da deluje. Ona za to ima i mogućnosti. Na primer strogom kontrolom, a po potrebi i zabranom, onih islamskih bogomolja u kojima su se teroristi radikalizovali. Takvih mesta ima svuda po Evropi. Ili, kako je to u nedelju u Rijadu pragmatično pokazao Donald Tramp kada su u njegovom prisustvu 50 vođa iz muslimanskih zemalja, a pre svih saudijski kralj, potpisali ugovor o zabrani direktnog i indirektnog finansiranja „Islamske države“. Može biti da to neće mnogo pomoći u borbi protiv terorizma u evropskim gradovima – to će sa sigurnošću pokazati budućnost – ali to je u svakom slučaju smislenije, nego besmisleno bombardovanje gradova na Bliskom istoku u kojima isto tako žive civili.