Tragovi Jugoslavije

„Osamdesetih godina moj je otac među prvima u Gepingenu nabavio videorekorder. Snimao je nastupe naših muzičara, naročito jugoslovenskih pevačica. Često bi se okupljalo društvo mojih roditelja – bili su to mladi ljudi – gledali te snimke i pili“, priča Boris Kralj, modni fotograf rođen u Nemačkoj. Gepingen je manji grad pored Štutgarta u koji su njegovi roditelji sedamdesetih godina emigrirali iz Jugoslavije.

Ovog petka (1.7.) u berlinskoj #link:http://www.fatamorganagalerie.com/program.html:galeriji Fata Morgana# otvara se Kraljeva izložba pod nazivom „Miss YUniverse“. Već je bila postavljena u Cirihu, a u glavnom gradu Nemačke moguće ju je videti do 10. jula. Reč je o portretima jugoslovenskih diva: Lepe Brene, Vesne Zmijanac, Josipe Lisac, Doris Dragović, Nede Ukraden i Nade Topčagić, izrezanim iz spotova koje je Kraljev otac snimao na VHS-kasete.

„Našao sam ih na tavanu u jednoj kutiji. Nedeljama sam ih digitalizovao, bio je to materijal veći od džuboksa. Istovremeno sam opet proživljavao celo detinjstvo propraćeno tugom. Moja mama je tugovala za Jugoslavijom i starim roditeljima. Zato nemam lepa sećanja na te pevačice. Znao sam, kada bi ih video – biće još više pića i plakanja“, objašnjava Kralj za DW. Na taj način mu ova izložba, dodaje, dođe i kao neka terapija. Osim toga, svaki umetnik, tumači naš sugovornik, „prodaje“ i neku svoju priču, a ovo je njegova priča.

Tuga deluks

Istovremeno, ističe Kralj, izložba ima i određenu kulturnoistorijsku vrednost. Nemci, naime, malo znaju o našim ljudima, koji su dobro integrisani i time relativno neupadljivi. Stoga bi izložba mogla Nemcima da dopuni sliku o ljudima poreklom iz Jugoslavije.

„Interesantno je da te pevačice na prvi pogled izgledaju kao što su izgledale i zapadne pevačice osamdesetih. S druge strane, neverovatno je šta su pevale u tekstovima – 'majko što si me rodila', 'robinja sam tvoja', 'ubi me tuđina'... U Nemačkoj se na te melodije pevalo o ljubavi, a ovde imate 'tugu deluks'“, nastavlja naš sagovornik. Osim portreta, na izložbi će biti i video-instalacija s citatima iz par stotina pesama.

Za njega su te pevačice uvek imale dva lica – „osim šta su glamurozne, imale su nešto zlo u sebi, kao da su se igrale s tim jadnim ljudima“. Odnosno, umesto da im olakšavaju tugu emigracije, još su je pojačavale. Zanimljivo je i da su portreti zamućeni – naime, to je ne samo posledica starih televizora, već i činjenice da je Kraljev otac presnimavao snimak preko snimka, što na kraju dovodi do toga da su „ispod“ sadašnjeg, na trakama vidljivi i raniji snimci.

Glamurozne i demonske – jugoslavenske pevačice

Kuratorka izložbe Izabele Majfert smatra da je Kraljeva priča zanimljiva, ali da same slike kazuju mnogo više od toga. Interesantan je odnos prema žanru portreta, koji tradicionalno prikazuje „suštinu ličnosti“. „Kada znate pozadinu izložbe, dobijete drugi utisak, ali kao kuratorka uvek polazim od radova i to je za mene najvažnije. Ti portreti funkcionišu i bez priče, ističe Majfert. Ona dodaje da se fotografije ne obraćaju samo gastarbajterima iz Jugoslavije, već i mnogo široj publici, te da svaki posmatrač može da pronađe sopstveni „ulaz“. Ipak, napominje, Kralj je – iako mu je posao modna fotografija, nije mogao sam da ih fotografiše – pametnim odabirom scena iz spotova uspeo da prikaže ambivalentnost svojih sećanja.

„Na portretima je vidljiva velika ambivalencija. S jedne strane su te pevačice glamurozne, blještave ličnosti, međutim on je imao prilike da posmatra kako su izazivale tugu i bol njegove familije. Na slikama postaju vidljive druge strane tih žena – nešto demonsko, prizivajuće, nepredvidljivo. Tako je stvorio portrete koji zahvataju suštinu tih pevačica, onako kako ih Kralj doživljava“, objašnjava. S jedne strane jaka šminka, natapirane frizure i kostimi od srebra, a s druge činjenica da su pevačice uvek uhvaćene u trenutku koji toj inscenaciji ne odgovara – izokrenute ili zatvorene oči, širom otvorena usta, dramatični gestovi.

„Pogled na njih nije idealizirajući, već kritičan. Zašto su predstavljene tako ambivalentno? U kombinaciji s emocionalnim fragmentima pesama, to poziva gledaoce na promišljanje – kod mene lično u smeru načina inscenacije, ali takođe i u smislu uloga, klišea, slike žena i pratećeg vizualnog koda“, zaključuje Izabele Majfert.

Kulturološki jugonostalgičar

Borisu Kralju ovo nije prva izložba na temu Jugoslavije. Pre pet godina postavio je izložbu pod nazivom „My Belgrade“, koja se bavila tragovima bivše države u Beogradu. „Došao sam u Beograd posle rata i svuda nailazio na tragove – pesme Novih fosila, reklame za Radensku vodu ili nalepnice Jugotona. Posetiocima sam govorio da to nije izložba o Srbiji, već o Jugoslaviji. Niti je ambasada Srbije bila sponzor – pošto, naravno, više nema ambasade Jugoslavije, morao sam drugačije da se snađem, ističe autor. Inače, on je poreklom iz takozvanog „mešanog“, srpsko-hrvatskog braka, ali u njegovoj porodici nikada nisu radili razlike među narodima.

„Važno je da je sve OK – i Srbin, i Hrvat, i Jugosloven. Meni nije problem da sam Srbin u Hrvatskoj i obrnuto, volim da spajam. Inače, ovde se mnoga deca gastarbajtera do danas stide toga odakle potiču, neugodno im je zbog roditelja-radnika“, priča Kralj. On je odabrao baš suprotno – voli da naglašava iz kog regiona dolazi. Možda je, zaključuje, jugonostalgičar, ali više kulturološki, nego istorijski. U svakom slučaju, izvor njegovog rada je – Jugoslavija.