To da stranke na kongresu biraju svog predsedničkog kandidata široko je rasprostranjena praksa u demokratijama. Takve pompezne manifestacije u SAD, na kojima republikanci i demokrate te izbore proslavljaju po nekoliko dana, tipično su američki. Iako je već mesecima jasno ko je pobedio na predizborima, kandidati te nominacije prihvataju uz velike gestove i uz mnogo reči.
Izazivač koristi takve forume da bi predstavili svoje političke vizije, a kako bi već uverene, kao i potencijalne pristalice motivisali da izađu na izbore. Kada neki od kandidata iza sebe ima već jedan od dva dozvoljena mandata, on tu pozornicu koristi kako bi demonstrirao moć, pokazao šta je već postigao i šta još želi da postigne.
-pročitajte još: Tramp vs Bajden
Sve to u praksi obično prate brojni aplauzi i euforija, kiše konfeta i balona. Ali u ovoj godini pandemije sve se promenilo. U zemlji sa ubitačno visokom stopom infekcija takve velike manifestacije su izostale. Oba izborna tima uzavrelu fazu bitke za Belu kuću morala su da ograniče na virtuelni prostor.
Gubitnik je već poznat: to su američki građani
Još uvek se ne može reći ko je ovaj do sada neviđeni izazov bolje savladao. Obe stranke pokušale su da naprave balans – s jedne strane, kako bi zadovoljile svoju već postojeću klijentelu, a s druge, kako bi na svoju stranu privukle neodlučne glasače. Oni su potrebni i demokratama i republikancima da bi uspeli da osvoje sledeći predsednički mandat.
I iako se nakon ovih šou-manifestacija ne može reči ko je pobednik, gubitnik se već zna. To su američki građani koji žive u društvu koje više ne može da se složi ni oko osnovnih parametara zajedničkog života. Jedan od tih parametara je, recimo, da se provere tvrdnje političara. Ili da postoje osnovne naučne pretpostavke koje će u najmanju ruku biti na snazi dok se ne dokaže suprotno.
Sve to je sa Donaldom Trampom stavljeno van snage. Svako ko njegove laži i izvrtanje činjenica dovodi u pitanje – bilo da je reč o novinarima ili o naučnicima – taj biva ponižen i proglašen huškačem. Postoji jedan veoma veliki broj Amerikanaca koji veruju samo u ono što se uklapa u njihov svetonazor. Ulepšavaju se ekonomski pokazatelji, teoretičari zavere druge zemlje pretvaraju u opasne sile koje žele da ovladaju SAD, umanjuje se opasnost od smrtonosnog virusa.
Rijaliti-šou umesto činjenica
Dva stranačka kongresa još jednom su jasno su pokazala koliko su Sjedinjene Američke Države podeljene, kao i to koliko je poslednjih godina bila delotvorna politika Trampove administracije zasnovana na lažima. Sada počinje vruća faza predizborne kampanje. Bitka kakva se do sada nije dogodila. Bitka u kojoj činjenice ne igraju nikakvu ulogu. Bitka u kojoj više nema većinskog zajedničkog poimanja stvarnosti, već bitka u kojoj jedan čovek svojim rijaliti-šou-programom pod kontrolom drži veliki deo zemlje.
Demokrate su daleko od odgovora na tako nešto. Ne uspevajući da formiraju novi politički kada koji ne bi bio sastavni deo elite u Vašingtonu, oni igraju u korist neprijatelja demokratije. To je za mnoge američke glasače dokaz da je aktuelni sistem slomljen i da je zabrinut samo za sopstveni opstanak.
Tokom narednih sedmica moći ćemo da pratimo kako će demokratske snage da napreduju i kako će postojeće kontrolne instance da pokušavaju da povrate moć utvrđivanja činjenica. Nakon ovih stranačkih kongresa i reakcija na njih, čovek mora zaista da se zabrine za SAD. Postavlja se pitanje šta bi za ostale demokratije mogao da znači eventualni ponovni izbor jednog populiste? Da li je to prethodnica globalnog razvoja?
Živimo u vremenima u kojima društva sve teže uspevaju da se usaglase oko razumevanja zajedničke stvarnosti. SAD sve više liče na rijaliti-šou koji bi njegovim učesnicima, građankama i građanima, trebalo da pruži osećaj da su heroji. Pa čak i ako to nema nikakve veze sa stvarnošću.