Tramp jaše na američkom strahu

Za Amerikance je ovo bila godina burnih događaja. Neke od njih bi kasnije generacije mogle da slave kao istorijske uspehe, na primer „nuklearni dogovor“ sa Iranom, zbližavanje sa Kubom ili dogovor o klimi u Parizu. Mihael Verc iz Centra za američki napredak u svemu tome vidi dobar završetak jedne „na spoljnopolitičkom planu veoma uspešne godine“. U pozitivne poene za Obamu on ubraja i borbu protiv Islamske države koju predvode SAD kao i pooštravanje stava u odnosu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. No, to opozicioni Republikanci, ali i veliki broj građana SAD vide drukčije.

Sporna politika prema Siriji

Za Heder Konli iz Vašingtonskog centra za strateške i međunarodne studije, Obama je pokazao mlaku reakciju na „masivno kršenje međunarodnog prava“ i u tome je njegova spoljnopolitička slabost. Konli tvrdi da Obama nije kaznio ni „rusko nepoštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine“ ni „to što je sirijski diktator Bašar al Asad upotrebio hemijsko oružje“: „Imamo te predivne međunarodne norme koje niko ne sprovodi“, žali se Konlijeva, „i sve je manje verovatno da će ubuduće SAD međunarodno sprovoditi te norme.“

Razlog tome nisu samo ograničene mogućnosti svetske sile u povlačenju, kako mnogi sada zovu SAD. Upravo primeri Sirije i Islamske države pokazuju koliko su današnji sukobi kompleksni. „Obamina vlada se bori sa problemima za koje niko nema pravo rešenje“, smatra Konstance Štelcenmiler sa vašingtonskog instituta Brukings, i dodaje da ni povećanje broja vazdušnih udara ni stacioniranje 50 američkih specijalaca u Siriji nije moglo da pomogne Obami da preokrene situaciju.

Za Štelcenmilerovu je Obamin manevarski prostor u Siriji – skučen. „Mislim da je najveći izazov uspostavljanje ravnoteže između vojne intervencije i diplomatije“, rekla je ona u razgovoru za DW. Drugi veliki izazov je, po njenom mišljenju, sprečavanje da dođe do „delegiranog rata između Rusije i članova vojne koalicije, u koju spada i Nemačka“. „Delegirani rat“ bi u tom slučaju značio da nema direktnog sukoba, već da svaka strana na frontu ima svoje marionete koje podržava oružjem, novcem i logistikom. Na mirovnim razgovorima u Beču je bar ostvarena namera da se pored Rusije i SAD svi koji učestvuju u sukobu, uključujući i Saudijsku Arabiju i Iran, nađu za istim stolom.

Godina užasa

Za mnoge Amerikance, 2015. godina je bila Annus Horribilis. Morali su da gledaju kako dželati Islamske Države seku glave američkim taocima. Tome treba dodati i napade iz Pariza i San Bernardina, kao i sve češće rasistički motivisano nasilje američke policije. Sve to je pojačano retorikom kampanje koju vode političari Demokrata i Republikanaca koji bi želeli da postanu kandidati svojih stranaka za predsednika SAD. A tu je i predlog Donalda Trampa da se muslimanima zabrani ulazak u SAD. „Američki strah“ se širi nacijom koja inače ne zna za strah.

Dugogodišnji poznavalac SAD Mihael Verc u svemu tome vidi iznenađujuće „promene mentaliteta“. On kaže da nije reč samo o reakciji na terorističku pretnju. Za njega to ima veze i sa društvenim promenama koje su izazvane demografskim razvojem: u društvu sve veću težinu imaju manjine poput Latinoamerikanaca ili Azijata. „Dosadašnja bela većina strahuje za svoje privilegije“, analizira Verc.

Lorenc Has iz Američkog saveta za spoljnu politiku vidi i druge razloge zbog kojih zastrašujuća retorika Donalda Trampa stiče popularnost. „Milioni belih američkih radnika su zabrinuti za svoja radna mesta i životni standard. Ti radnici sada bespomoćno moraju da gledaju kako privredni razvoj previše koristi gornjim slojevima i ne stiže do široke radničke klase.“ Na pozadini tih strahova, Tramp ima lak posao, smatra Has.

Tramp i Klintonova

Heder Konli smatra da se sa obe strane Atlantika dešavaju slične stvari. Kao u nekom „transatlantskom ogledalu“, prvo u Evropi, pa onda u SAD, „politički centar se našao pod velikim pritiskom koji preti da ga zgromi“. Na udaljenim levim i desnim krajevima tog spektra, politička retorika se radikalizovala. U Evropi je njena predstavnica Marin Lepen, a u SAD – Donald Tramp.

Tramp je stekao poene među potencijalnim biračima Republikanaca. S druge strane, Hilari Klinton se u taboru Demokrata etablirala trezvenošću i poznavanjem materije. Čak i mnogi Republikanci ne spore da je bivša ministarka spoljnih poslova kompetentna na planu spoljne i bezbednosne politike. Ankete pokazuju da je ona po popularnosti daleko za sobom ostavila najjačeg takmaca iz redova Demokrata, Bernija Sandersa.

Ali, vremena su nemirna, a događaji prestižu jedan drugog. Već sutra bi sve to moglo da izgleda drukčije.