Verovatno još nikada u istoriji Sjedinjenih Američki Država u državnoj administraciji nije bilo toliko mnogo bogatih ljudi. Sam Donald Tramp, budući američki predsednik, sa svojom imovinu koju je Forbs procenio na oko 3,7 milijardi dolara, čak nije ni najbogatiji u vladi koja bi od 20. januara 2017. godine trebalo da kontroliše sudbinu zemlje.
Ministarka obrazovanja trebalo bi da postane Betsi Devos čija je porodica teška 5,1 milijardu dolara. Ministar privrede Vilbur Ros poseduje imovinu vrednu 2,9 milijardi dolara, a njegov zamenik Tod Rikets takođe je milijarder. I porodica buduće ministarke saobraćaja Elejn Čao raspolaže sa više milijardi dolara. Ukoliko Harold Hem zaista postane ministar energetike, onda je to dodatnih 15 milijardi dolara. Steve Mnučin, bankar „Goldman Saksa“ koga je Tramp izabrao za ministra finansija, sa svojih 40 miliona dolara deluje gotovo kao da je siromašan.
Bogatstvo nije loše – posebno ne u američkom političkom sistemu gde već i predizborna kampanja za mesto u Senatu košta više miliona dolara. Ipak, s tim nominacijama Tramp ima veliki problem: sopstvenu verodostojnost. Mesecima je svojim pristalicama u predizbornoj kampanji obećavao da će, ukoliko bude izabran, isušiti močvaru u Vašingtonu. Ta populistička obećanja donela su mu većinu glasova belaca i manje bogatih slojeva društva. I za same demokrate on je, zahvaljujući tim obećanjima, bio privlačan: tu je ipak bio na istoj liniji sa Bernijem Sandersom – koji sebe uostalom označava kao socijalistu.
Ipak, upravo za taj sloj glasača, Trampovi kandidati za kabinet mogli bi da imaju manje razumevanja – oni ipak svi pripadaju gornjem sloju sa istočne obale čiju vladavinu je Tramp obećao da će okončati. Zato ne čudi to što upravo demokrate stalno podsećaju Trampa na njegova predizborna obećanja i govore da on već sada, iako još nije ni preuzeo dužnost, krši datu reč. Tramp i njegovi portparoli pokušavaju da se odbrane time što navode da su u pitanju skoro isključivo ljudi koji su u političkom smislu autsajderi i koji zato imaju bolji pogled na to šta u glavnom gradu mora da bude promenjeno. Osim toga, navode Trampovi portparoli, članovi njegovog kabineta, s obzirom na svoje bogatstvo, nisu potkupljivi i samim sticanjem imovine već su dokazali da su „pobednici“.
Ipak, ima razloga za sumnju u to da li taj kabinet milijardera i milionera razume kako živi Amerikanac iz srednjeg sloga i kakva on olakšanja u životu očekuje. Doduše, već je najavljeno smanjenje poreza na dohodak od kojeg će koristi imati prosečan zaposleni. Ipak, naravno da od toga najviše profitiraju bogati. Ukoliko se dakle u naredne četiri godine etablira politika koja rasterećuje bogate bez da se poboljša stanje u srednjem i donjem sloju, onda bi masa razočaranih i besnih, s čijim se osećanjima Tramp tokom predizborne kampanje virtuozno igrao, bila još veća. Osim toga, to bi bila pobeda kapitalizma nad demokratijom.