Trampov čovek u Briselu
26. septembar 2018.
DW: U Evropskoj uniji su skoro 18 meseci čekali ambasadora SAD. Ko vas je dočekao?
Gordon Sondlend: Od višeg rukovodstva Evropske komisije, preko Saveta EU, pa sve do čoveka koji ujutru otvara kapiju… Mislim da su ljudi zadovoljni što konačno imaju ambasadora. Postavljaju mnogo pitanja. Kao što znate, voditi ambasadu je važan posao i ta uloga zahteva diplomatu kome je izbor potvrđen. I zato, osećao sam se dobrodošlo.
Jasno ste naglasili da ste ponosni na svoje nemačko nasleđe. Životne priče vaših roditelja su specifične: vaš otac je prokrijumčaren iz Nemačke, a vaša majka i sestra su morale da odu iz Južne Amerike. Kako biti predstavnik administracije koja nema takav osećaj prema Evropskoj uniji, niti ima takav osećaj prema migrantima?
Nemam osećaj da (američka) administracija na bilo koji način odbacuje Evropu. Smatram da ova administraciju pravi razliku između naših zajedničkih vrednosti i važnosti transatlantskih odnosa, što obuhvata mnoge stvari koji su van trgovinske razmene. Ova administracija će morati da vodi i određene neugodne razgovore sa bliskim prijateljima i saveznicima, i ne mislim da je to destruktivna perspektiva.
Šta je ono čime vi doprinosite kao neko ko je odrastao sa evropskim senzibilitetom i poznaje istoriju tog kontinenta?
Volim Evropu i Evropljane. Čak 80 odsto mojih privatnih putovanja bilo je u evropske zemlje – a to je sve bilo mnogo pre nego što sam i razmišljao da postanem ambasador, odnosno pre nego što mi je ponuđena ta prilika. Sviđaju mi se i kultura i hrana, sviđaju mi se šarm ljudi i stil života. Iskreno, smatram da je i predsednik (Donald Tramp) veliki obožavalac Evrope, na osnovu razgovora koje sam imao sa njim. S tim da nije obožavalac trgovinskog deficita (koji SAD imaju sa EU).
Nedavno ste bili u Nemačkoj, zemlji koja, čini se, ima važnu, ali suprotstavljenu poziciju Trampu. Ministar spoljnih poslova Hajko Mas izjavio je da smatra da bi Evropa trebalo „strateški da se pripremi“ – to nema prizvuk nekakvog poboljšanja odnosa. Šta vi čujete od Nemaca?
Takve stvari čujem i vidim u medijima. A onda se, na sastancima iza zatvorenih vrata, sa ministrima ili poslovnim ljudima, tako nešto ne pominje. Oni su veoma fokusirani za pojedinačne teme: „Hajde da razgovaramo o ovome, hajde da razgovaramo o onome. Kako možemo da se izborimo sa ovim problemom, sa onim problemom…“ Na primer, sa predstavnicima jednog trgovinskog udruženja razgovarao sam o medicinskim uređajima i nisam čuo ništa kao: „Da li nas zaista mrzite? Da li vaš predsednik ne voli Nemačku? Da li bi trebalo da krenemo sa pripremama za trgovinski rat?“ Nisam čuo tako nešto. Postavljena su mi konkretna pitanja o tome šta je to što želimo i kako želimo da bude urađeno. I rekli su: „Evo šta možemo da učinimo, a šta ne možemo“ To je veoma fokusirana diskusija i niko se ne žali – osim u medijima.
Znači sve to potiče od nas?
Ne kažem da sve protiče od vas. Ja mislim na one ljude koji, nakon što razgovaram sa njima, stanu pred kamere i daju takve izjave – a da to prethodno meni nisu rekli iza zatvorenih vrata.
U autorskom tekstu koji ste napisali za novine kažete da stvari moraju da se rade drugačije i da uzdrmati nešto ne znači automatski nešto loše. Kakav je onda vaš plan? Jer, znate, i dalje je ovde dosta ljudi čija su osećanja povređena. Šta možete da učinite da ponovo pridobijete poverenje Evropljana?
Uočavam da postoje određeni strahovi, i to na osnovu retorike koja se koristi – bilo da je u pitanju nekakav medijski spin ili iskren strah među građanima i političarima u Evropi. Nameravam da pomognem u osvežavanju odnosa i u tome me potpunosti podržava administracija. Imamo niz inicijativa koje nisu povezane s trgovinskom razmenom, a na kojima rade mnogi viši službenici Bele kuće. Smatram da će Evropljani na to gledati kao na simbole primirja.
Kao na primer?
I dalje nisam spreman da najavim neku od tih inicijativa.
Bili ste prisutni kada su se Tramp i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker sastali i izašli sa iznenađujuće optimističnom izjavom da će se stvari poboljšati u bar u nekoliko oblasti. Ali pritom su Evropljani izašli i rekli da među tim oblastima nije i poljoprivreda, a Amerikanci su rekli da jeste. Šta je tačno?
Tačno je da smo Evropljanima jasno stavili do znanja – predsednik, ali i zvaničnici zaduženi za trgovinu – da razmatramo sve i da je na bilateralnima osnovama u opticaju sve. Drugim rečima, pozvali smo Evropljane da nam prenesu svoje brige u vezi sa načinom na koji tretiramo njihove izvoznike. Želeli smo da razgovor bude slobodan, bez ustručavanja. Gde će to na kraju odvesti – pa sigurno da o translatlantskim odnosima neću pregovarati sa vama, danas. Ali mogu da kažem da naša strana očekuje da sve bude predmet diskusije.
Ali to je zaista drugačiji format pregovora, bez obzira na to da li je reč o poljoprivredi ili nečem drugom.
Na kraju krajeva setite se na šta je predsednik fokusiran. On je fokusiran na trgovinski deficit. On je fokusiran na slobodnu, fer i pravednu trgovinsku razmenu. Mogu da vam kažem da, kada bi Evropljani bili spremni na dogovor u kojem nema carina, barijera i subvencija – sve u paketu – da bi se predsednik sutra s tim dogovorom složio.
Da li je to deo vašeg posla, da pokušate da ih ubedite?
Moj posao je da unapredim agendu predsednika i da se dnevni red menja u zavisnosti od aktuelnih informacija na terenu. I stoga, kako se dnevni red predsednika menja ili modifikuje, moj posao je to unapredim. Zbog toga sam ovde.
Evropljani i dalje veruju – bar tako kažu – da mogu da održe iranski sporazum bez SAD. Mislite li da će to funkcionisati?
Evropljani imaju pravo da pokušaju šta god žele. Ne verujem da će funkcionisati.
Ne verujete da Sporazum sa Iranom, tzv. Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA), može biti održan?
Smatram da tom planu fali 12 tačaka. I sve dok se ne uzme u obzir tih 12 tačaka, smatram da plan neće biti od interesa za SAD. Zbog toga se predsednik povukao.
Rekli ste da očekujete i neke „neugodne razgovore“. Za koje razgovore smatrate da će biti najneugodniji?
Ne želim da unapred govorim o neprijatnim razgovorima ako oni nisu neizbežni. Majka me je naučila da „uvek počnem lepo“ i smatram da su se predsednik i administracija, u svom pokušaju nakon izbora da dopru do Evrope, rukovodili savetom moje majke. Počeli su lepo i postignuto je više dogovora o saradnji viših trgovinskih zvaničnika Bele kuće sa EU. Ali, kao što sam već rekao, EU nije zaista bila zainteresovana da se angažuje zato što joj je odgovarao status kvo. Nisu bili zainteresovani za sastanke, sve dok pritisak nije postao veći, a odnos čvršći.
Mislite li da i dalje traje faza „lepog“ pristupa?
Smatram da je sada faza „iskreno“.
To je eufemizam Stejt departmenta za „nije nužno lepo“?
Ne, to je eufemizam Stejt departmenta za „pragmatično“.
Tako biste sada opisali odnos?
Ne, ponovo bih želeo da budem jasan. Pravim razliku između razgovora o trgovinskoj razmeni, koja predstavlja mali deo ukupnih odnosa, zato što celokupan odnos ne može da se meri samo u novcu. On može da se meri zajedničkim vrednostima – kultura, istorija, ratovi u kojima smo bili saveznici. Stoga, kad razmatrate pitanje o kojem imamo različite stavove, trebalo bi da pokušate da razlike ostavite po strani i setite se svih vrednosti koje delimo – a koje ne delimo sa svakom zemljom ili zajednicom na svetu. Tu je potrebno napraviti veoma važnu razliku.