Tri sata u moru

Najduži dan u životu Alau Houda počeo je u pet sati ujutro. Zajedno sa grupom sirijskim izbeglica ukrcao se u gumeni čamac u turskom Izmiru. Cilj im je bio neko od grčkih ostrva u Egejskom moru. Ali putovanje se za tog 28-godišnjaka pretvorilo u pravu odiseju. „Kada smo bili na pučini naš pretovareni čamac odjednom je počeo da tone“, priča za Dojče vele taj mladi Sirijac. „Neki ljudi su želeli da ostanu uz čamac, misleći i nadajući se da će turska obalska straža da dođe i da ih spase.“

Ali Houd i nekoliko drugih muškaraca odlučili su da se plivajući domognu Grčke. „Želeli smo da budemo što bliže našem cilju. Po glavi su nam se motale misli da će nas turska obalska straža, ukoliko nas pronađe, možda odvesti u zatvor. Zato smo odlučili da se plivajući domognemo Grčke.“

Smrtni strah

Houd je u vodi proveo tri sata. A onda se pojavila grčka obalska straža i spasila ih. Da li se bojao smrti? „Nisam“, kaže Houd. „Tri godine sam u Siriji živeo oči u oči sa smrću.“ Njegovo rodno mesto Al-Kisvah, južno od Damaska, nadale su i Asadove trupe, ali i jedinice Al Nusra fronta i Slobodne sirijske armije. Svi su ga želeli da ga prisile da im se priključi i bori se za njih. „Plivati u sred mora manje je strašno nego biti pod kišom bombi i granata“, kaže Houd. „U Siriji može da ti padne bomba na glavu dok prelaziš ulicu.“

Motivi za bekstvo u Evropu Alaua Houda u suštini odslikavaju motive stotina hiljada izbeglica. „Od Drugog svetskog rata nije bilo toliko izbeglica“, kaže Aleksander Bets, direktor Centra za migracije pri Univerzitetu u Oksfordu. Prema njegovim rečima, reč je „o globalnoj izbegličkoj katastrofi“. Pedeset miliona ljudi širom sveta je u bekstvu. „Sve veći broj njih beži od rata, nasilja i političkog progona“, kaže Bets i dodaje: „Sve veći broj ljudi dolazi u Evropu, jer u svom regionu ne nalaze zemlju koja bi im pružila adekvatnu zaštitu i gde bi mogli da pobegnu od ekonomske bede“. Od siromaštva i bede beži veliki broj ljudi. Oni dolaze iz Gambije, Senegala ili Malija. Pa ipak, najveći razlog za enormno veliki broj izbeglica jesu oružani sukobi, naročito teški građanski rat u Siriji. S obzirom na to da su susedne zemlje – Jordan i Liban – na ivici svojih mogućnosti i da nemaju više kapaciteta da prime izbeglice, sve više njih odlučuje se za put ka Evropi. Jedna od glavnih ruta vodi preko Turske i Grčke, druga preko Libije.

Anarhija i bezbroj krijumčarskih bandi

„Libija je veoma blizu Evrope. Ona je odskočna daska za Italiju“, kaže ekspert za pitanja izbeglica Bets. Kao država u kojoj vlada bezvlašće, Libija nudi perfektne mogućnosti za krijumčarske bande. Oni prilično slobodno mogu da operišu u toruglu Zapadna Afrika – Rog Afrike – Bliski istok. Ipak, krijumčari ljudi samo su posledica dubokih problema. „Očajanje dovodi do povećanja potražnje za takvim bandama“, kaže Bets.

I Alaa Houd morao je da se obrati krijumčarima. „U Izmiru sam se sreo sa čovekom, koji se predstavio kao Abu Faris. „On mi je za 1.100 evra organizovao prevoz gumenim čamcem. Plovidba se, uprkos havarije, za Alana Houda isplatila. Grčka obalska straža najpre ga je prebacila u jedan izbeglički logor, a zatim u Atinu. Za 3.800 evra je od čoveka pod nadimkom „Avganistanac“ kupio falsifikovani češki pasoš, s kojim je doleteo u Frankfurt. Odiseja tog mladog inženjera informatike tu se nastavila. Put ga je vodio od jednog do drugoj izbegličkog centra. Sada već pet meseci živi u Radeformvaldu u Severnoj Rajni-Vestfaliji i čeka da mu u Nemačkoj priznaju status izbeglice. Istovremeno pokušava da svoju ženu i trogodišnjeg sina izvuče iz Sirije i dovede u Nemačku. To je jedini mogući razlog da se on još jednom vrati u Siriju.