Trijumf plaćen suzama i strahom

Volf Birman i džez muzičari iz grupe Centralni kvartet (Ernst-Ludvig Petrovski, Koni Bauer, Uli Gumpert, Ginter „Beba“ Zomer) upoznali su se ranih sedamdesetih. Birmanove pesme su zabranjivane i on je konačno proteran iz zemlje. Džezeri su nastupali, do kraja DDR-a. Njihovo prijateljstvo se održalo sve do danas – uprkos zidu koji ih godinama razdvajao. Volf Birman i bubnjar Centralnog kvarteta, Ginter „Beba“ Zomer, intervju su hteli da daju samo zajedno.

DW: Gospodine Birman, nakon što ste proterani iz DDR-a 1976, živeli ste na Zapadu. Gospodine Zomer, vi ste bili u DDR-u. Kako ste proveli 9. novembar 1989?

Birman: U Hamburgu. Sedeo sam ispred televizora i plakao.

Zomer: Tog 9. novembra sam bio u Gornjoj Austriji, na poziv tamošnjih muzičara. Vest o padu zida sam čuo dok sam vozio. Bio sam toliko uzbuđen da sam napravio manji udes. Auto je morao na popravku tri dana a ja sam bio nesrećan što ne mogu da budem kod kuće u Berlinu.

Birman: (smeh) Zašto bi tebi bilo bolje nego meni?

DW: Gospodine Birman, mesec dana posle pada Berlinskog zida, 1. decembra 1989. mogli ste ponovo da nastupite u DDR-u, u Lajpcigu. Bilo je to više od 20 godina nakon što ste izbačeni iz te zemlje. Kakav je to bio osećaj? Trijumf?

Birman: To je bio trijumf, ali trijumf po cenu toliko suza, toliko strahova... godinama. Danju i noću, uvek sam imao dva ili tri automobila iza sebe, moji prijatelji su bili zatvarani jer su pevali moje pesme, a ja nisam bio u zatvoru. Znali su oni da ako zatvore psa, pesme će se još više širiti. Mislite o toliko dobrih ljudi koji su uništeni, o kojima niko ne govori, jer su jednostavno nestali, jer nisu poznati. Da kažem istinu: takav trijumf, ako ste zaista patili i borili se za njega, nije pravi trijumf.

DW: Kako ste se osećali kada vam je oduzeto državljanstvo DDR-a, posle koncerta u Kelnu 1976. godine?

Birman: Pomislio sam, sa mnom je gotovo. Naravno, znao sam da ću nastaviti da živim, nisam bio kandidat za samoubistvo. Ipak, znao sam da je život kantautora Birmana završen. Ko će uopšte hteti da me sluša? Pišem za one koji su na drugoj strani sveta, iza gvozdene zavese, a na Zapadu me ne razumeju. Jezivo dugo, četiri do pet godina, lutao sam kao golo dete po snegu. To je bilo tragično i smešno.

DW: Progon iz DDR-a izazvao je javne proteste, naročito tamošnjih umetnika. Gospodine Zomer, kako ste vi to doživeli, tada ste još uvek bili u DDR-u?

Zomer: Odmah nakon progona Volfa Birmana, u program smo ubacili pesmu „Vojnik, vojnik“. Bilo je to rizično, jer mi smo tu numeru i inscenirali. Birmana smo obožavali. Pesme Birmana su – čak i pre nego što smo upoznali, za nas bile ohrabrenje da nastavimo na svom putu.

DW: Kako ste, gospodine Zomer, prolazili sa fri džezom u DDR-u? Uostalom, i ime benda je prilično ironično. Centralni kvartet neodoljivo podseća na Centralni komitet partije. Da li su lideri DDR-a ipak imali smisla za humor?

Zomer: Ne, nisu imali. Džez je u staljinističkim vremenima bio označen kao imperijalistička subkultura. Ali, kasnije je izvršena smela reinterpretacija. Sa ubistvom Martina Lutera Kinga, odjednom je shvaćeno da je džez muzika potlačene radničke klase u SAD, muzika crnaca. To je mnogo toga promenilo. Nismo radili sa tekstovima, i tako imali slobodan prostor. Mi smo bili na periferiji celog kulturnog života.